Jedini živi ženski manastir van Srbije

U Indijani, a neosporno i na čitavom području srednjezapadno-američkog prostora, to je Manastir Rođenja Presvete Bogorodice u malom gradu Nju Karlajlu. Među brdima, poput šumadijskih ili azbukovačkih planina, skriven u uvali kao što su, nekad, da bi izbegli pogledima turskih osvajača, građeni manastiri u otadžbini, u severozapadnom delu američke Savezne države Indijane, u blizini gradića Nju Karlajl, gde proleće kasni i sneg zna da bude i do pola metra, smešten je Srpski pravoslavni manastir Rođenja Presvete Bogorodice.
Kad putnik-namernik sa kapije, urađene u stilu starih srpskih duhovnih zdanja, pogleda prema manastiru: crkvi, konacima, zvonari i zgradi za veća okupljanja vernika prilikom praznika, i druge manastirske objekte, zastaje zadivljen. U tom času zaboravi da je na drugom kontinentu, i pomisli da je došao u neki kutak Srbije. Sve izgleda prepoznatljivo i svoje. Kube nove crkve sa pravoslavnim krstom, vitke linije Hrama sa kupolastim vitražima, kao u jednom komadu isklesana zvonara, lepo oblikovani i skromni objekti manastirskih konaka, sve zajedno u apsolutnom skladu i miru, u belini snega i među ogolelim drvećem koje miriše na buđenje i proleće; sve to kao da je san u javi. Uzbuđenje namernika je razumljivo. Izgled Manastira Rođenja Presvete Bogorodice pleni. Ali, ne samo svojom spoljašnošću, srpsko vizantijskim arhitektonskim stilom, koji je ovde premerio vekove, nego još više unutrašnjošću: freskama oca Teodora Jurjeviča, sveštenika i živopisca iz Ruske pravoslavne crkve, koji je danima i nedeljama oslikavao crkvu, posebnom ljubalju, a sve bez naknade, samo za molitvu sestrinstva za njegovih desetoro dece, oltarom u svoj lepoti pravoslavnog ikonopisanja, lukovima i svodovima kapele a ponajviše bogobojažljivom i smernom tišinom, pesmom i molitvom u vreme službe Božije.
Manastir Rođenja Presvete Bogorodice novijeg je datuma, pod direktnom je jurisdikcijom Njegove svetosti, patrijarha srpskog Porfirija i pripada Beogradsko karlovačkoj mitropoliji (Stavropigija), i jedini je živi ženski manastir van otadžbine.
Do pre sedam godina sestrinstvo je živelo u neuslovnim prostorijama, bez kapele, u manastiru Ričfild, u Ohaju. Svakodnevno su se monahinje molile da dobiju prostor makar za kapelu i druge neophodne uslove za monaški život. Sveštenik i profesor dr Mateja Matejić iz Crkve Svetog Stefana Dečanskog u Kolumbusu, u Ohaju, osnivač nadaleko čuvene „Hilandarske sobe“ u ovom gradu, prave riznice srpske kulture i istorije u Americi, predložio je igumaniji Evpraksiji da jedna od sestara pomaže ostareloj Ruskinji Olgi Popof (92), bogatoj grofici iz nekadašnje carske Rusije. U dubokoj starosti, plemenita Ruskinja želela je da joj pomaže samo neka od pravoslavnih monahinja. Iskušenica sestra Antonija Španja, otputovala je kod grofice 120 milja od Ričfilda i s puno pažnje, ljubavi i milosrđa, negovala staricu. Slaba telom, ali neokrnjenog duha i bistrine, Olga Popof zavolela je, ne samo sestru Antoniju, nego i sestru Paraskevu i mati igumaniju, i pokojnog oca duhovnika Simeuna, ceo kolektiv Manastira. Imala je običaj da kaže: „Mi smo jedna familija!“. Saznavši u kakvim uslovima žive u Manastiru Ričfild, grofica Olga odmah je dala 100.000 dolara da se nađe plac za manastir. Kad je umrla, ostavila je veliki deo svoje imovine sestrama i duhovniku. Iako su novac dobili pojedinačno, svi su se jednoglasno dogovorili da sav imetak ulože u gradnju i opremanje manastira. Zdanje je podignuto za samo 11 meseci a osvećen je, u prisustvu patrijarha Pavla i pet arhijereja Srpske pravoslavne crkve, 19. juna 1994. godine.
 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI