"OTAC" OTKRIO PRAVU ISTINU Zbog ovoga su Đorđu oduzete devojčice, cela Srbija je plakala! (VIDEO)

On je postao čovek na kog se prvo pomisli kada se pomene titula “otac”. On Đorđe Joksimović, tata tri devojčice.

Ispred kuće, u kojoj sada živi sa svojom decom dočekao nas je sa osmehom, prašnjavih ruku jer smo ga prekinuli u radu, snebivajući se da će nas isprljati rukujući se, a nama je bilo zadovoljstvo da stegnemo te šake pune žuljeva, jer u njima je ispisano sve ono što nas čini ljudima: borba, ljubav i istrajnost, piše Objektiv.

Nakon što nas je ugostio, odmah je počeo da govori o sreći jer je vratio svoju decu kući posle dugih 6 i po godina, a nama je ispričao šta se tačno dogodilo:

– Moju suprugu su odveli sa decom do Centra za socijalni rad, ona je tu doživela nervni slom kada su decu odvojili od nje, nju su smestili na psihijatriju, decu u hraniteljsku porodicu. Meni se niko nije obratio, tek sutradan sam saznao prave informacije. Ubeđivan sam da će deca biti vraćena kroz nekoliko dana, kada se bude videlo šta će biti sa njihovom majkom – priseća se Đorđe.

Ipak, kako se ništa nije menjalo, a veme je prolazilo, petnaestog dana je odlučio da krene u štrajk glađu, ali kako ni to nije urodilo plodom, rešio je da pešice ode u Beogradu i tamo potraži pravdu.

Nakon što su mu rekli da će deca biti vraćena i da dođe u Kragujevac po njih, usledio je hladan tuš:

– Direktor Borić (tadašnji direktor Centra za socijalni rad u Kragujevcu Momir Borić) širi ruke i kaže mi: “Dok sam ja živ, nikada decu nećeš vratiti” – objašnjava Đorđe, a na pitanje zašto je tako Borić reagovao, otkriva nam:

– Prvi put sam video ćerke posle 2 meseca. Taj susret je bio istovremeno srećan i tužan, jer sam znao da opet sledi rastanak. Kasnije sam saznao da sam tipovan i da je bilo planirano da se deca sklone iz porodice, ali sada se sve to zna.

Đorđe nam je govorio o svom putu za Beograd, trebalo mu je 16 sati da prepešači, na njemu je imao i niz problema, a jedan od njih je i povređeno stopalo, tačnije peta koja je pukla i krvarila.

Šest puta je išao pešice do Beograda, a taj poslednji put ga je primio lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

– Razgovarali smo o deci i svemu što se dešavalo. Centar za socijalni rad u Kragujevcu je potpuno netačne informacije slao Ministarstvu za rad i socijalna pitanja u Beograd o mom slučaju: kako se nisam interesovao za decu, nisam odlazio da ih viđam, da sam alkoholičar… Potpuno netačne informcije – priča Đorđe.

Ipak, on je ispuno sve uslove koje su tražili od njega, iako su svaki put tražili nešto novo. Pa čak i kada je dobio pravosnažnu presudu da će mu deca biti vraćena, odlagali su izvršenje iste uz različita obrazloženja: da im nije dostavljeno, da nemaju dovoljno pravnika, a sve sa ciljem da bi Đorđe bio isprovociran, odreagovao nepromišljeno kako bi ga proglasili agresivnim ili neuračunljivim.

– Predsednik mi je pružio podršku, kao i Ministarstvo i to se videlo posebno kada sam dobio pravosnažnu presudu i kad je trebalo da mi vrate decu. Da nije bilo te podrške, ja bih možda bio još provociran – priča Đorđe.

Majka devojčica je i dalje u bolnici, nalazi se u drugom paviljonu u Malim Pčelicama, u lošem je stanju, a Đorđe gaji nadu će moći sa decom da je poseti barem preko stakla.

– Teško je. Deca pitaju za majku… Ima ko da ih posavetuje, što se kaže, ali teško je, mnogo je teško – priča Đorđe plačnim glasom, gledajući u ruke.

Novi početak

Sreća se oseća u kući koju iznajmljuje u Kragujevcu, a koja se nalazi u blizini škole koju mu ćerke pohađaju. Stalno je zaposlen na građevini, a plan mu je i da osnuje svoju firmu.

Dan kada su mu se deca vratila je bio najsrećniji u njihovim životima. Igrali su se, šetali, razgovarali, ali tada je i pao dogovor da ne pominju prethodni period, već da gledaju budućnost i prave lepe uspomene.

Njegove želje su vezane za ćerke, da budu dobre učenice, uspešne i da im on pruži sve što im je potrebno.

Dok razgovaramo, iz susednih soba odzvanja smeh devojčica, a njihov tata otkriva da kako on njima pomaže u rešavanju domaćih zadataka, isto tako one njemu pomažu u kući.

– Deca su poslušna, uzmu često pa operu svoje tanjiriće, a sve to je zasluga hraniteljice iz Topole koja ih je svemu naučila i ja sam joj zahvalan.

Devojčice vole životinje, imaju macu Cicu i zeca koji još uvek nema ime, ali smo predložili “Gospodin Zekan” ili “Uško”. Vole i školu. Soba im je ispunjena sveskama, knjigama, crtežima, računaljkom, olovkama… Najstarija voli matematiku i odbojku, na koju je tata obećao da će je upisati.

Đorđe kaže da njegova borba nije gotova, on se sada bori i za drugu decu. “Svi smo mi Đorđe” je parola iza koje stoji narod koji je organizovan da pomažu jedni drugima kako ne bi neko doživeo sudbinu ovog oca.

– Moja sreća je došla u kuću, ali moja borba i dalje traje – kaže naš sagovornik.

Za kraj je poručio svima da čuvaju svoju decu i bore se za njih, jer koliko imate prijatelja, toliko imate i neprijatelja.

Film

Po Đorđu Joksimoviću snimljen je film “Otac” koji je prikazao njegovu borbu na putu da vrati decu nazad. Joksimović nam je otkrio da je u planu snimanje i novog filma koji će obuhvatiti celu njegovu borbu do detalja, bez imalo ulepšavanja, a nosiće naziv “Svi smo mi Đorđe”.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI