BORA ŠTETOČINA Egzotična pojava u javnom prostoru i gradska voluharica

Pajtićeva nenavođena raketa

Novosađani, kao dobre komšije i pitomi građani, znajući stihove svog Čika Jove : „Kaži mi, kaži, Kako da te zovem Kaži mi, kakvo Ime da ti dam, Hoću li reći: ,,Diko”, ili ,,snago” Ili ću ,,lane” Ili ,,moje blago”, nikada nisu nagrđivali svoje javne predstavnike kao neki (Britva, Đitler, Derikoža) već su čak i one koji ne zaslužuju ništa pohvalno, častili benignim i simpatičnim nadimcima (Solunac, Rodni, Sadam). Površni poznavaoci političkog marketinga mogli bi reći da se u liku Bore Novakovića može nazreti srpski Bepe Grilo, i da siledžijski ispadi njihovih naslednika nisu jedino što ih povezuje, ali za razliku od Grila koji je pravi komičar i osnivač veoma popularnog italijanskog pokreta Pet zvezda (Movimento 5 Stelle), ova Pajtićeva nenavođena raketa i misaonih procesa oslobođena sociološka pojava mogla bi se svrstati u red političkih aktera tek pošto se kandiduje na izborima i ostvari rezultat vredan pomena.

Posvećeni marksista sa desničarskim skolonostima  

Kao čovek nemerljivih pedagoških kapaciteta, Bora prosvetiteljsku ulogu vaspitača vidi i šire od svojih roditeljskih nadležnosti pa tako usmerava omladinu da je poželjno nasrtati na službeno lice, vređati, skrnaviti javne površine, uništavati tuđu imovinu i voditi političku borbu nasilnim sredstvima. Posvećeni marksista sa desničarskim sklonostima, renesansnog znanja i širokog vokabulara koji često citira legendu Duška Radovića, trebao bi za početak i sam da primeni bar jedan od dobronamernih saveta autora kultne radio emisije „Beograde, dobro jutro“ koji kaže : „Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan, nego loše vaspitan“ ili  “Roditelji, tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas”.

Površni čitalac  a dosledni sledbenik Marksa i njegovog klasnog razumevanja društva, Bora u vreme vršenja vlasti nije imao puno sentimenta za građane koje je svojim političkim delovanjem sve svrstao u lumpenproletarijat, pogotovo kada je sklapao dogovore sa tajkunima i krupnim kapitalistima iza zatvorenih vrata. Ono što je čak i pravi Rodni (Rodney C. Trotter) sa ustezanjem i stidljivo pokušao da predstavi kao plan Del Boju i stricu Albertu „da žive na visokoj nozi a da ništa ne rade, samo još nije smislio način kako to i da se ostvari“, nonšalantno su uspeli za vreme svoje vlasti, Novaković i još jedan Pajtićev pulen, novosadski Rodni (Igor Pavličić), ostvarujući tako san junaka iz Pekama.

Novi Sad prestao da liči na srpsku Atinu u njegovo vreme

Borin politički opus pogrešno je posmatrati i vezivati isključivo za njegov službeni put u Solun, jer je u tom slučaju samo dosledno lagao, kao mnogo puta pre i posle toga, međutim, mnogo je značajnija njegova uloga u urušavanju Novog Sada koji je za vreme vlasti Novakovića, prestao da bude „Srpska Atina“, nije ličio na Solun, ni na Atinu, pa čak ni na Srpski grad u opšte, a tako gubio mogućnost da bude ozbiljan i naročit evropski grad.

Čovek koji se u Urbanizam razume kao kanibali Asmati plemena sa Papua Nova Gvineje u Futoški kupus ili Vuk Jeremić u Bono Voksa, ostavio je u amanet svojim „dragim novosađanima“ na Bulevaru Evrope „usko grlo“ da ga se uvek lepo prisete i naspominju šire familije kada prolaze ovim „Borinim tesnacem“ i za dlaku izbegnu pogibelj. Njegovo neimarsko nasleđe predstavljaju i Kanjon ulice na Grbavici čiji stanovnici, cvet mogu da vide samo u jednoj od brojnih poznatih cvećara u ovom delu gradu, a oni sa Nove Detelinare stablo drveta ugledaju tek kada su, zahvaljujući Novakovićevim genijalnim prostornim rešenjima, prinuđeni da najbliže parking mesto potraže u Sajlovu ili Rumenci.

Svaka mu investicija zavera

Zli jezici kažu da je čak i u krugovima svojih najbližih saradnika prepoznat kao svojevrsni jurodiv, ipak, Novakoviću građani Novog Sada imaju biti zahvalni što za kulturu ovog grada nije učinio apsolutno ništa, jer je dovoljno i to što je u njegovo vreme grad više ličio na palanačku sredinu nego na Evropsku prestonicu.

Ovaj samozvani apologeta parkića, livadica, pašnjaka (ne Šutanovčevog), bašti, kupusa i ostalih „zelenih površina“ u vreme gazdovanja najmoćnijom gradskom građevinskom firmom, asfaltirao je, betonirao i zatirao trag svakom kutku prirode gde god se ukazivao značajan postotak za njegovo stranačko preduzeće ili lukrativan posao po njega lično.

Debakl za vreme njegove vladavine

Borislav Novaković Žuti, mogao bi se nazvati i Beli Bora ako se sagleda rezultat, na njegovu žalost, merljive podrške predsedničkom kandidatu Vuku Jeremiću (B.N. : „svu svoju energiju i kapacitete stavljam na raspolaganje predsedničkom kandidatu Vuku Jeremiću“) u rovovskoj bici za poverenje glasačkog tela sklonog avanturizmu i poklanjanju svoje podrške kandidatima egzibicionistima. Jeremić je u sadejstvu i zbiru sa Čankom, Radulom (DOstaJEBilo) i Parovićem i uz svesrdnu Borinu pomoć osvojio celih 8,51% (310.937) a Ljubiša Preletačević Beli uz podršku Prilepka, za ovu grotesknu skupinu, nedostižnih 9,43% (344.498), ostaje nejasno na čiju je vodenicu išao Borin neumorni trud, da li je pomogao Belom ili doprineo respektabilnom rezultatu svog lidera. Ono što Borislava Novakovića i posle ovakvog debakla kvalifikuje da brine o građanima, stara se o njihovim pravima i „razume“ se u politiku, jeste još samo goli entuzijazam i saznanje da sa Jeremićevom harizmom, Borinim pregalaštvom i logistikom Bojana Pajtića gore od ovoga ne može.

Po ekonomiju najagresivniju štetočinu

Nepočinstva Novakovića iz perioda vršenja vlasti i ako nisu mala, skoro ostaju u senci njegovog štetočinstva u kasnijem delovanju. Čovek koji u svakoj investiciji vidi zaveru, u svakom projektu aferu, od čijih nasilnih akcija i usiljenih performansa novosađani ne mogu u miru da prošetaju sa porodicom glavnim gradskim ulicama, po svom političkom instiktu više zaslužuje poistovećenje sa štetočinom voluharicom nego sa novosadskim komšijom i drugarom „Garijem“. Jer da se razumemo, novosadski Gari, riGa, gariša, nekada Bata a u novije vreme Buraz zna da bude dosadan, ponekad i naporan, da zapitkuje, smara, da se vrzma po Kvartu i o svemu sve zna, ali nikada, baš NIKADA nije samo puki kritizer, štetočina, još jedan običan namćor ili daleko bilo nadžak- (Bora) baba. Borina opskurna grupacija sa Mikijem 007, Pajtićem i Brajanom (po čijem se levičarskom aktivizmu planira montenegrinski rimejk „Žitije Brajanovo“) zavisna od Đilasovih i Jeremićevih beogradskih holdinga i zamišljena kao inkubator političkih ideja i novosadska filijala, danas više liči na lošu verziju „Dva i po muškarca“. Razvoj i sazrevanje Novog Sada u respektabilnu evropsku metropolu predstavljaju ozbiljnu frustraciju za palanački diskurs skupine Bore Novakovića čije političko delovanje zapada u kreativni ćorsokak a potom u nedostatku konstruktivne kritike prelazi u koncept primitivnog kritizerstva i sprovođenja otvorenog nasilja.

Ipak, vratimo se osnovnoj Novakovićevoj karakteristici, šta je to što Novakovića neodoljivo vezuje za voluharicu (Arvicolinae), ovu naizgled bezazlenu životinjicu iz roda Leminga?  Zajednički imenitelj im je da su najčešće, i po ekonomiju najagresivnije štetočine, koje veliku štetu stvaraju u rano proleće, kasnu jesen i zimu a tokom leta izlaze na površinu zemlje i uništavaju različite kulture. Uglavnom borave na otvorenim i ravnim površinama koje se retko ili uopšte ne obrađuju te se mirno razmnožavaju i dobro hrane. Slične su  krticama i agresivne na druge krtice, pod zemljom iskopavaju mreže hodnika, koji imaju mnogo izlaza na površinu te tako uzrokuju strukturna i estetska oštećenja (potkopavanje nasipa i kanala za navodnjavanje, uništavanje travnjaka, sportskih igrališta i drugih sličnih površina) pa je važno pratiti njihovu populaciju i preduzimati mere kako bi se sprečila oštećenja. Voluharice preferiraju sočniju biljnu hranu te su na njihovoj meti razni delovi biljaka, posebno na mladim nasadima jabuka, u vinogradima, žitarice u doba nicanja ili dozrevanja, nagrizanjem podzemnih organa povrća najčešće uništavaju repu, cveklu, šargarepu, peršun, celer, razne vrste kupusnjača i salatu. Od Bore gradske voluharice stradaju izlozi suparničkih stranaka i imovina građana, stvaraju se erozije na gradskom građevinskom zemljištu i devastacije srazmerno u svim gradskim područjima pa čak i tamo gde mu nije autohtoni habitus, a ono što je najdrastičnije prouzrokuje velika oštećenja Gradske kase i ostavlja velike rupe u budžetu, razlikuje se po sklonosti ka hrani životinjskog porekla te se najbliže može svrstati u grupaciju tzv. „jagnjećih brigada“.

Pokret njihovih gradskih srodnika svakako nedostižan ideal

Postoji još nekoliko simptomatičnih razlika između poljske i vodene voluharice koje spadaju u periodične štetočine i Bore gradske voluharice koja štete proizvodi permanentno, kako u svojim parlamentarnim tako i u vanparlamentarnim aktivnostima. Poljske i vodene voluharice žive u kolonijama do 300 članova, a mladi postaju samostalni nakon 21 dan, što je u brojčanom pogledu za Pokret njihovih gradskih srodnika svakako nedostižan ideal, dok samostalnost ne dostižu čak ni u dubokoj višedecenijskoj zrelosti.

Obrada zemljišta je vrlo efikasan način smanjenja oštećenja od strane voluharica i to se odnosi na celu familiju a posebno na tip gradske voluharice, što znači da u područjima gde se preduzimaju vitalna komunalna uređenja, značajni građevinski poduhvati, radovi na modernizaciji zapuštenih urbanističkih celina i veliki infrastrukturni i urbanistički projekti, Bora gradska voluharica jednostavno gubi na značaju.     

I ako postoji veliki broj prirodnih neprijatelja voluharicama, ne postoji univerzalna metoda i način zaštite i rešenja u suzbijanju njihovog štetočinstva, najveći uspeh se postiže kombinovanjem više mera odbrane. Od svih metoda koje čovek može preduzeti, najefikasnija je ipak mačka. U periodu od nekoliko meseci, ona može da očisti svoje lovište od voluharica. U prisustvu mačke, taj mali najštetniji glodar, garantovano se neće pojavljivati u velikom broju.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI