POBEDILA SAM KORONU Ministarka Anđelka Atanasković: Izvukla me je slika starije unučice Magdalene

- A tek kad su mi sestre uzele torbu, počele da popisuju stvari i rekle da moram da zovem najbliže da to preuzmu. Mislila sam da sam gotova. Kraj - ispričala je ministarka Atanasković koja je pobedila kovid posle 20 dana borbe za život na Infektivnoj klinici UKC Srbije u Beogradu.

Rekla je da joj je kroz glavu prolazilo da se nije oprostila sa decom.

- Strašan je trenutak kad shvatite da svoju decu više ne možete da vidite - ističe ona, i dodaje:

- Kad čovek duže boluje, ima vremena da ode, popriča s decom, oprosti se od njih, a ja - ništa. Izvukla me je slika starije unučice - Magdalene. Kad god pogledam u nju, to me vuče da sačuvam svoj život. I uspela sam.

Prvi simptomi

Pakao je krenuo sasvim bezazleno i tiho, početkom septembra.

- Prvi simptomi pojavili su se 11. septembra, subota veče – bol u grlu, kašljucanje. Računala sam da je prehlada jer smo u utorak te sedmice bili u Budimpešti. Celu Vladu Srbije divno je ugostio Viktor Orban, ali bilo je baš hladno i duvao je jak vetar. Međutim, u nedelju mi je već bilo loše. A tu mi je bila ćerka s unukama. I što je najgore, Magdalena od dve godine spavala je sa mnom dve, tri večeri. A druga unuka ima svega osam meseci. Zato u ponedeljak odlazim u kovid ambulantu u Trsteniku. I šok – pozitivna sam – počinje ispovest ministarka.

A samo koji dan ranije, po povratku iz Mađarske, primila je treću dozu vakcine.

- Kad vratim film unazad, shvatam da sam već bila zaražena kad sam se vakcinisala trećom dozom, te ona nije mogla ni da uradi ništa – kaže ministarka, koja je u ambulanti dobila antibiotike i poslata kući kao lakši slučaj.

Gledala smrt oko sebe

Ali slučaj je hteo da je pozove prijateljica pulmolog iz UKC Srbije i posavetuje da uradi rendgen pluća.

Oba plućna krila bila su zahvaćena upalom. Tada shvatam da je situacija ozbiljna. A onda novi šok. Smeštaju me na Infektivnu kliniku u Beogradu. Bio je to 15. septembar. Na odeljenju sam, na 10 litara kiseonika – seća se. Međutim, sledećeg ponedeljka kreće prava drama – pogoršanje i spuštanje na intenzivnu. Uzimaju joj telefon. Smrt gleda oko sebe. I mora da ostane jaka, pribrana. Jer rešila je da preživi. Deci još treba Odvrću sve više i više kiseonik, „ful-fejs“ maska je preko celog lica, prilepljena. Jedva diše.

- Do mene žena od 83 godine umire. Da li znate kolika je bila borba te dece da je spasu? Neko bi rekao stara žena… Devojka anesteziolog od 27 godina joj otvara dušnik, pokušavaju sve. Ali ne vredi. I to kotrljanje točkića kad čujem, znam da je neko preminuo. Naježim se kad pomislim. Gledam kako ljudima na respiratorima špricom daju hranu i vodu, i ne jedem. Nije mi ni do čega. Samo razmišljam da li ću biti bolje ili je gotovo. A zatim čujem da su dve devojke od 21 godinu umrle u Batajnici – priča ministarka i dodaje:

- Ćerka mi je s vodom i stvarima, poslala i sliku moje Magdalene – zaplaka se, zaista:

- Držala sam je na natkasni. Svaki put kad mi bude teško, pogledam u nju onako nasmejanu i samo me tera da razmišljam kako ću sutra da je vodim u vrtić, kako ću s njom na more, da je šetam… To mi je dalo snagu da istrajem. Verujte, psiha je bar 50 odsto izbavljenja.

Ali ključ je vakcina. U to je sigurna. A i doktori.

- Imam alergijsku astmu, visok pritisak, a sve to je dodatno uticalo na kovid. Kad sam izašla sa intenzivne, šećer mi je skočio na 22, pa sam nekoliko dana bila i na insulinu. Imala sam sreće da je za nedelju dana spao, mnogi ostanu dijabetičari. Imala sam i ceo prsten vode oko srca kad sam izašla a i to se, srećom, posle nedelju dana povuklo. Ruke su bile crne od pokušaja da mi nađu venu. Kosa mi je dosta opala, što se i sada vidi. Deset kilograma sam smršala u bolnici – priča ministarka.

Jedva hvatala dah

- Doktoru sam rekla da antivaksere koji idu po ulicama i nagovaraju ljude da se ne vakcinišu, dovedu u bolnicu da stoje pored ljudi s respiratorima. I samo gledaju. Pa bih ih pitala da li bi isto pričali? Sebični su, ne razmišljaju o drugima. Lekara nikad ništa nisam pitala, ni šta ni kako daju. Oni su stručni, ja nisam doktor, slušam šta mi kažu. A oni kažu – vakcina.

Došao je, konačno, i dan da ode kući. Mislila je da je sve super.

- Ali nogu nisam mogla da podignem na stepenik. Da ne poverujete. Jednom rukom za gelender, pod drugu me drži ćerka i tako sam prevalila tih desetak stepenika do lifta – seća se ministarka, koja je nedelju dana čekala da vidi unuke.

- Iako mi je PCR bio negativan, bojala sam se. A kad sam ih videla, radosti nije bilo kraja. Delovali mi kao da su porasle, kao da ih nisam videla godinu dana. Starija još više priča, trči oko mene, grli me… Ništa mu na svetu nije preče od njih.

Srce, pluća, krvna slika – sve je ministarki sada solidno. Ali…

- Kad idem uz stepenice, hodam, pa čak i kad treba da čitam neki govor, nestaje mi snaga. Evo, i sada, dok pričamo, osećam da jedva hvatam dah – veli.

Iako je sve dobro završeno, iako je uveliko radi punom parom, nema joj mira.

- Kad čujem za nove sojeve, bude mi muka. Ponovo se vratim na sve. Pored očima mi respiratori, sve iznova proživljavam. Ako bi me opet snašla korona, ne znam kako ih to podnela. I molim ljude da se vakcinišu, da ne budu nerazumni. To nam je jedino oružje. Zahvaljujući vakcini sam preživela. I svi oni koji su preživeli pored mene bili su vakcinisani. Vakcina je život. I čim mi proše neko vreme, uzeću još jednu buster dozu, ako to bude moguće.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI