NOSIM U SEBI URANIJUM I SEĆANJE NA SRPSKU DECU Ispovest KFOR-ovca kome su zbog radijacije izvadili ŽELUDAC

Stručnjak za informatiku i telekomunikacije u ekskluzivnoj ispovesti za "Novosti" kaže u da je bio sa sedištem na aerodromu u Đakovici i sa zaduženjem za postavljanje i održavanje italijanske aparature za potrebe Kfora i potrebe aeronautike koja je opsluživača sve strukture na aerodromu, kao i na raznim drugim mestima na Kosovu, u Peći, Prištini, Đakovici...

"Bila je to 2002. na Kosovu, a činilo se da gledam italijanski film koji se odnosi na period uz 1945, kada su deca trčala sa oklopnim američkim vozilima očekujući da im vojnici baci neku karamelu ili keks. Tako su i pred nama stajala deca, slabo obučena, u nadi da će dobiti neku bombonu, bilo šta - to nikada ne izlazi sećanja", rekao je de Kaneva.

Foto: Printscreen

Tada nije ni slutio kako će mu se život pretvoriti u pakao posle nekoliko godina.

"Kada smo pošli u misiju rečeno nam je da nas politika ne interesuje i da se bavimo svojim zaduženjima. Za nas se to stanovništva zvalo Kosovari, nije bilo pomena o tome da li razlikujemo religiju, a onda smo na terenu brzo sve shvatili… Bilo je dovoljno da prolazimo pored kuće na kojima se nalazila istaknuta crvena zastava sa crnim dvoglavim orlom i znali smo gde smo, kao što smo znali i bez oznaka gde smo kada smo se zaustavljali ispred manastira smo postavljali antene za TV ili radio. Manastiri su tada bili samo ogradjeni, bez ikakve zaštite, sa oznakom 'pažnja sklono padu'. jer su bili bombardovani i pretila je opasnost da se uruše deo i neko strada. Shvatili smo gde smo kada smo prolazili pored kuća tako i jadnih, urušenih od vremena ili bombardovanja, išli raskopanim putevima u planine u usamljena mesta gde su teško i naša vozila prolazila, reke bez mostova", kaže De Kaneva.

Srpska deca

Kako dodaje, prilazila su deca iz kuća koje nisu imale oznaku da su albanske, bilo je jasno da su to srpska deca.

"Posle prvog takvog susreta odnosili smo na teren sve što smo imali, kese ili paketiće sa sokovima, keksom čokoladicama. Ono što istinski potresno i ostalo u sećanju svih mojih kolega, jeste koliko su ta deca bila ponosna, ona nisu tražila, ona su stala i čekala. Kada bismo im nešto dali nisu nikada otvorila da pojede tu pred nama, otrčala su kući verovatno da podele sa porodicom. To ne može da se zaboravi! Potom smo počeli da dobavljamo iz Italije, kako je mogao, odelca, majice, cipelice, od naše dece i da im da dostavljamo. Sve što smo mogli ili nabavili davali smo im", ističe De Kaneva.

Alo/M.J.

Kako dodaje, to su bili dani, a noću, ističe, znali su gde su kada se čulo pucanje iz puškomitraljeza, bili su to Albanci. I vojnik ima pravo na strah ili obazrivost, spavao je sa pištoljem.

Vratio se stariji narednih iz misije, išao u drugi misije, radio u Rimu u Ministarstvu odbrane u odeljenju za aeronautiku i posle više godina počeo da oseća stomačne probleme. Usledili su pregledi, analize i konstatovan je veoma redak i opasan tumor, a u njegovom telu i krvi doslovno caruju teški metali - osiromašeni uranijum.

Niko ih nije upozorio

"U misiji na Kosovu niko nam nije ukazao na opasnost od radioaktivnosti. Mi smo torbama u našim sobama imali opremu za zaštitu od mogućeg hemijsko-bakteriološkog dejstva, ali niko nam nije rekao da treba da obučemo tu opremu, vojnik ne može samovoljno ništa da uradi, čeka komandu", rekao je De Kaneva.

Kako je moguće da je gledao američke vojnike u specijalnoj opremi sa maskom na licu i sa zaštitnim rukavicama, a nije mu bilo čudno, kaže da su izgledali kao Marsovci.

Tanjug

"Shvatiš kada je sve kasno. Bilo je govora među nama, neko bi rekao: 'Ma to je samo brbljanje', a oni su na bombardovanom i svakom drugom terenu nosili tu opremu. I kada su prilazili crkvama i grobljima, nama je stiglo samo naređenje: 'Ne idite nikada sami bilo gde, najmanje po dvoje'. I niko nam nije izgovorio - nemojte se kupati ili prati lice vodom iz tamošnjih vodovoda jer je radioaktivna, a kasnije se sve saznalo, mi smo jeli u menzi hranu kuvanu u toj vodi, zatrovanoj", kaže De Kaneva.

Tada je počeo pakao

"Sledi operacija, izvađen mi je kompletan želudac, skraćen jednjak za 15 santimetara,a ostatak povezan sa crevom, nemam varenje, to se zove totalna gastrektomija, oslabio sam 30 kilograma, lekari nisu mogli dalje da skraćuju jednjak, nije se moglo ići dalje u hirurškoj intervenciji, prošao sam hemoterapiju, radioterapiju, bolesti je u meni, ja sam kao jedna epruveta koja nosi po poslednjim nalazima i merenjima, jedan miligram osiromašenog uranijuma koji kruži u mom telu, tkivu i krvi, nekroza - izumiranje tkiva", seća se De Kaneva.

De Kaneva ima 59 godina, poslali su ga u invalidsku penziju, ali bilo kakva odšteta od strane italijanske države nije usledila.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI