Alo! Ispovest: Goran Petronijević, advokat Radovana Karadžica, prvi u Srbiji je raskrinkao duboku državu Čovek koji zna gde đavo spava

O porodici ne govori, ali je sada napravio mali izuzetak.

- Otac je iz Kuršumlije, iz sela Rudare. Tamo su majka i on proveli poslednjih 20 godina života. Vratili se korenima, tu su i sahranjeni. Majka je iz Medveđe, sela Gajtan, zaselak Putinovo. Pre destak godina njegovi stanovnici, uglavnom porodice Petrušića i Delibašića, promenili su mu ime, od turskog Hadžince jer su posle Berlinskog kongresa tu bili Arbanasi i Turci. Seobe su bile veoma česte, možda nama to izgleda čudno, ali kad se istorijski pogleda, ceo Balkan je fluidan. Evo i u Lugansjku i Donjecku su naši i izgleda nema rata bez nas.

Prvih deset godina proveo je podno Radana u selu Gajtan. Roditelji su bili učitelji u seoskoj školi, pored koje se nalazi crkva i živi jedna porodica poslužitelja u crkvi i školi. Spletom okolnosti ostaje jedinac. Porodica mu je bila i ostala utočište.

Antologija naše propasti

- Nastojanje globalizma da uništi porodicu je najteža stvar. Hajde državu, veru, naciju, ali kad udare na tu svetinju, to je užas. Zbog takvog stava smatrali su me teoretičarom zavere, sad uviđaju da je to realnost.

Alo, privatna arhiva

Bio je nestašan a onda su se znanje i disciplina uterivali prutom. Majka mu je bila učiteljica. Pamti da je 1966, kad je pošao u prvi razred, škola imala više od 100 učenika, a samo četiri godine nakon toga svega 28.

-  Ljude su u vreme industrijalizacije sa sela ubacivali u fabrike, iz korena čupali i premeštali u solitere. Kad su zatvorili preduzeća, ostali su bez prihoda, na betonu. I to je antologija naše propasti. Pametni ljudi koji su imali više dece su nastojali da bar jedno ostane na selu, da obrađuje imanje. Te kuće su preživele, druge su umirale. Nažalost, sudbina tog kraja je jako teška, sad u martu bi, 70 godina od oslobođenja, trebalo da počne izgradnja puta preko Radan planine, od Prolom banje do Gajtanskih vrata i od Đavolje Varoši prema Caričinom gradu. Tu je 70 godina na tom Radanu zid gde su Kuršumlija, Medveđe i Prokuplje potpuno odvojeni, pogotovu Kuršumlija i Medveđa, koji su naseljeni nakon Berlinskog kongresa stanovništvom iz istih krajeva. Na ovoj teritoriji Radan planine u različiim opštinama živi isto stanovništvo međusobno povezano poreklom a i rodbinski. Nalazi se na administrativnoj liniji prema Kosovu i Metohiji sa Opštinom Podujevo. Više od 30 godina pokušava se izgradnja ovih puteva kako bi se narod međusobno spojio i granica obezbedila, jer je opšte poznato da granicu čuva narod a ne vojska.

Posle prva četiri razreda u selu Gordnji Gajtan ispod Radana, školovanje je nastavio u rudničkom naselju Lece, sedištu osmogodišnje škole.

- Otac je već bio u Beogradu, napustio je prosvetu jer su učiteljske plate bile male pa je do penzije je radio na carini i spoljnoj trgovini. Majka i ja smo dve godine proveli u Leci, onda sam ja prešao kod oca, a majka je ostala dole još dve godine. Kad je došla i ona, zaposlila se u OŠ „Ivan Goran Kovačić“ i tu je bila do penzije.

Inače, majčini su poreklom sa Durmitora.

- Majčin deda bio je Matija Petrušić, hajdučki arambaša. Pradeda Bele-Matija bio je vođa uskočke čete koja je učestvovala u svim bojevima protiv Turaka. Stric joj je nosilac najviših domaćih i stranih odlikovanja u Prvom svetskom ratu. Deda po ocu mi je bio komita u periodu pre Balkanskih ratova. Učesnik je u Balkanskih ratova i Topličkog ustanka pod komandom Koste Pećanca. To područje tamo je na granici, na orozu. Očev otac Milivoje je to uvek zvao granica. I eto, točak istorije se opet okrenuo.

Greškom pravnik

Igrao je košarku i po nepisanom pravilu, upisao je Jedanaestu gimnaziju u Šumicama, priorodno-matematički smer.

Alo, privatna arhiva

- Fizika me je privlačila, možda je to bio podsvesni instikt onoga što mi se kasnije dešavalo. Sanjao sam da završim nuklearnu fiziku ubeđen da je u toj nauci budućnost moći malih naroda da očuvaju slobodu.

Godinama kasnije u razgovoru sa generalom Veljkom Kadijevićem setio se mladalačkih snova.

- Sa Veljkom sam se družio u Moskvi. Bili su to dragoceni trenuci kad se on otvarao. Bio je veoma načitan, izuzetno obrazovan i jednom me je posavetovao da se manem pravničkih teorija. „Suverenitet jedne države je najjednostavnija jednačina. Država plus atomska bomba jednako suverenitet“. Tako mi je potvrdio razmišljanje iz mladosti.

Nukleranu fiziku nije upisao, bila je to privilegija komunističke i ekonomske elite, već pravo. Niz privilegija: markica za prevoz, bonovi za menzu, ulaz u biblioteke, putovanja, klubovi „Bonafides“, „Mašinac“, „KST“ prelomili su da ostane.

 - Kad sam septembra 1978. ušao u „peticu“, čuveni amfiteatar koji sada nosi ime Radomira Lukića, jednog od najvećih pravnika i teoretičara, sociologa i pravnih filozofa, od 1.200 studenata njih 800 su bile devojke. Pomislio sam da je to raj i niko više odatle nije mogao da me otera.

Imao je zadovoljstvo i čast da mu Lukić predaje Uvod u pravo na prvoj godini i na poslediplomskim studijama metodologiju.

- Zamenio ga je profesor Kosta Čavoški, sada moj veliki prijatelj, koji mi je mnogo pomagao u odrbani Karadžića i svih ostalih.  Veliki pravnik i patriota.

Na fakultetu je bio partijski sekretar, a u Savez komunista je primljen nakon trećeg razreda gimnazije i radne akcije na auto-putu „Bratstvo-jedinstvo“.

- Bili smo u Bubonj potoku, u barakama koje je NATO srušio ’99. Možda se i pomirimo, ali to im nikad neću oprostiti. Radili smo na Begaljičkom brdu, opis radova bio je uređenje zemljišta između dve kolovozne trake, znači kopanje kanala, šahti, rasturanje zemlje. I kad god prođem pored, imao sam običaj da deci ponavljam tu priču. U poslednje vreme ćutim, ta vremena su daleko iza nas.

Zapamtio je i karanfil, čestitike, majčine suze radosnice i očevo: „Jesi li dobro razmislio o tome?“, prilikom prijema u SK.

- Majka je bila iskreni komunista, otac Aleksandar levičar, ali pre svega Srbin. Nije bio Golotočanin, ali je bio žrtva Informbiroa. Bio je učenik Učiteljske škole, slušao je pagitpropovske bajke i prepričavao ih u svom selu. Jedna od njih je bila da u Sovjetskom Savezu, na severu, raste sibirski bor do 150 metara u visini čije su iglice tako guste da čak i da u prečniku od 10 kilometara ekslpodira atomska bomba, tebi ne može ništa. Druga je bila o Zilovim zavodima toliko velikim da se ceo dan voziš limuzinom od ulaza do izlaza. Na ulazu, pričao je otac, neprikadna kompozicija vagona železne rude, a na izlazu svakih minut i po po jedan kamion. Priča je uskoro stigla do Komiteta, otac je „dobrovoljno“ poslat na izgradnju pruge Šamac-Sarajevo, u kažnjeničkoj brigadi.

Gazda Petronije

U vojsku je otišao kad je morao, već je radio u sudu, položio pravosudni ispit.

- Služio sam u Titogradu u kasarni „Morača“. Bio sam najstariji, zvali su me Gazda Petronije. Uveče sam dečurliju pokrivao ćebadima, jer su navkli da ih mame pokrivaju. Za godinu dana postali su ljudi, psihički i fizički i zato svom snagom plediram da se vojska vrati. Ne samo zbog bezbednosti zemlje, već sa sociološkog aspekta odrastanja, sazrevanja. Ko odluži vojsku spremniji je i za život i  za porodicu.

Alo, privatna arhiva

Uprkos tome što je kao sudija i branilac suočavao sa profesionalnim izazovima, bivao etiketiran kao đavolov advokat, ne kaje se zbog izbora profesije.

- Dođe čovek koga država proganja, nije važno da li je ili nije to uradio, ali lišen je najvećeg dobra slobode. Jer čemu život bez nje?- kaže jedan od najboljih advokata današnjice, čiji klijenti su i Veselin Šljivančanin, Miorad Ulemek Legija, Svetlana Ražnatović Ceca i zaključuje: „Ne plašim se smrti. To je naš mentalitet, graničarski, tamo je život najjeftiniji. To su geni. Plašim se sramote velike, straha od straha, da se ne uplašim“.

Kafana kao sudbina

Alo, privatna arhiva

Ovog jula navršiće se 21 godina rada u advokaturi. Uz to, 17 godina je bio sudija. Ne voli jubileje, ali ako se neko seti i pozove u kafanu, pogotovu ako zapeva njegovo kumče Stefan Petrušić, koji je pripravnički staž odradio kod njega i kojim se veoma ponosi, možda će mu se i pridružiti za mikrofonom. Za svoju dušu zapeva „Udade se, Jagodo“, nekad je slušao „Azru“, Dilana, „DirStrejtse“, voli džez, starogradske pesme. Kao student volontirao je na Festu da bi gledao „Leptira“. Voli Nikitu Mihalkova i „Varljivo sunce, „Sunčanicu“.

Porodica je svetinja

- Ko ima više sreće ženu svog života nađe u ranim, ko nema, u poznijim godinama. Kod mene je bilo ovo drugo. Imam decu i unučiće i to mi predstavlja veliko zadovoljstvo - Goran

Borba za put

Član je Udruženja Topličana i Udruženja Jablaničana u Beogradu, a izgradnja puta je jedan od glavnih zadataka.

- Nažalost, gore nema ljudi, uoči izbora uvek se asfaltiraju uličice sa 100 glasača to se isplati lokalnim vlastima, ali ne i da naprave strateški put. Radan je park prirode,  tu su Lukovska, Kuršumljiska, Prolom i Sijarinska banja, Đavolja varoš i Caričin grad, sada odvojeni bez puta a svi su u krugu od 50 kilometara. Predstavljaju turistički potencijal koji bi svako na svetu poželeo - ističe Goran.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI