MAMINA RUKA KOJA ME GRLILA JE BILA KRVAVA Potresna ispovest devojčice sa Petrovačke ceste koja je ostala bez oca, majke i dede

Gledala sam kroz njega. Unutra je bilo još mnogo žena. Videla sam avion i pokazala rukom na njega, a baba je viknula mami: "Skloni to dete sa prozora!" Mama me zagrlila, ali ja sam opet gledala taj avion. Sledeće slike koje pamtim su da kamion staje, žene vrište, bratu teče krv iz uveta, a da je mamina cela ruka kojom me je grlila bila krvava. Neko me je, potom izneo iz kamiona i tada sam videla automobil koji gori. U tom trenutku nisam znala da su u njemu bili moj tata Mirko i deda Branko, samo vidim babu kako vrišti i hvata ruku koja visi iz tog vozila. Onda smo otrčali u neku šumu...

Ovako, za "Novosti", govori Aleksandra Stijelja (30), rodom iz Zagrada kod Benkovca, koja je kao troipogodišnja devojčica preživela granatiranje izbegličke kolone Srba iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti između Bosanskog Petrovca i Ključa, 7. avgusta 1995. godine. Tada su u žutom "mercedesu", koji je išao iza kamiona u kojem je bila, poginuli njen otac Mirko i deda Branko Stijelja. Majka Vedrana je ranjena, a bila je u devetom mesecu trudnoće. Nakon što se tri nedelje kasnije porodila u Novom Sadu, pala je u komu i za dva dana umrla. Sava, Aleksandru i tek rođenu Tanju, uz svoje dvoje dece, odgajili su ujak i ujna, koji su se te godine skućili u Barajevu i započeli život iz početka.

Iako je tog avgusta 1995. bila troipogodišnja devojčica, teške, stravične slike urezale su se duboko u njeno sećanje. Nastavlja da priča, a fragmenti bola ređaju se jedan za drugim:

- Sledeća slika je iz bolnice, imala sam ranu na ruci. U šaci su mi bila četiri-pet gelera i medicinska sestra ih je vadila i čistila ranu. Posle se samo sećam slike kad su moju tek rođenu sestru Tanju doneli u Barajevo. Tu celu godinu gotovo da nisam mogla ništa da jedem, stalno sam povraćala. To je, valjda, bila posledica stresa i svega novog oko mene, jer smo ostali bez roditelja i poznate okoline.

Aleksandra je odrasla u Barajevu, udala se i sad živi u Nemačkoj i neprekidno se nada i veruje da će za taj ratni zločin nad civilima na Petrovačkoj cesti, ipak jednog dana neko odgovarati, iako je prošlo 27 godina. U toj koloni civila, žena i dece, automobila, traktora i kamiona stradalo je desetoro Srba, još troje je kasnije preminulo od posledica povreda u bolnicama u Beogradu. Ranjenih je bilo 50.

Svedoci pamte da je borbeni avion "mig-21" sa "šahovnicom" na repu nadleteo kolonu izbeglica, pa se u zaokretu "poravnao" sa njom i ispalio četiri rakete po putničkim i teretnim vozilima i traktorima, a potom je sa teritorije Bosne i Hercegovine odleteo prema Hrvatskoj. U tom stravičnom zločinu nad civilima, u sramnoj akciji hrvatske vojske "Oluja" poginuli su Darinka Drča, Mirjana Dubajić, Milka Kovačević, Krstan Vuković, Branko i Mirko Stijelja i deca Jovica Drča (6), Darko Vuković (13) kao i brat i sestra Nevenka (11) i Žarko Rajić (9).

- Niko za zločin na Petrovačkoj cesti nije odgovarao, ali ja se nadam da ipak hoće. Čekam taj dan pravde za žrtve, iako je prošlo gotovo 27 godina - kaže Aleksandra.

- Ranije nisam razmišljala o tome, bila sam dete, ali što sam starija sve me više boli što vidim da se time niko nije bavio, iako postoje i pismeni dokazi i svedoci da ispričaju šta su videli. Sve je jasno.

Aleksandra svake godine 5. ili 7. avgusta na društvenim mrežama objavi neku uspomenu, poruku ili fotografiju i tad joj stignu strašne pretnje u komentarima.

- Bilo bi zaista poražavajuće da se ne setim tog dana i da ne podsetim druge na taj strašan zločin. Ko će ako ne ja? Ali tad mi stižu razne pretnje poput:

"Drago mi je da ti je majka krepala, treba vas poklat sve k'o zečeve, pivaj, pravimo žurku u čast tvog pokojnog oca..." Šalju mi i ustaške pesme. Nikada na društvenim mrežama nisam napisala ništa protiv Hrvata, niti da nekoga mrzim, to je zločin pojedinaca. Ne znam ko to piše, skriveni su nalozi, blokiram ih, ali oni otvaraju nove. Jedan čovek me je čak dve godine proganjao, svašta pisao i pretio mi.

Brat Savo (8) video oca bez glave

Aleksandrin brat Savo iako je bio stariji i tada imao osam godina, slabije se seća stradanja na Petrovačkoj cesti. Aleksandra kaže da je verovatno bio u šoku i to, potom, potisnuo, a da je ona, jer je bila nesvesna šta se dešava zapamtila neke slike. Sava je ispričao da je tad u kamionu čuo samo zvuk aviona i detonaciju:

- Kad sam izašao video sam oca u autu bez glave, a deda je bio nagnut napred. Pozadi sa njima u autu je bio komšija Dušan Ivaneža, ali njega nisam video, jer smo odmah krenuli ka šumi da se sakrijemo.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI