JEDVA SU IZMAKLI USTAŠKOM NOŽU "Hajde da kupimo šator, onda niko neće moći da nas istera"

Tada ih je  pod naletom ustaškog gneva iz njihovog doma u selu nadomak Kistanja, opština Knin, sudbina preselila u beznađe izbegličke kolone koja je bežala ka Srbiji ispred ustaškog metka.

Sa njima su krenuli i baba i deda ali su u opštoj pometnji razdvojeni u dve kolone i prošli su meseci i meseci dok se nisu ponovo spojili.

-Iako sam bila mala neke slike ostale su u u maglovitom sećanju..., priča N.Ž.  koja sada živi u Zemunu.

-Naravno da su u sećanje trajno urezane reči koje su nam roditelji kasnije ispričali o tom pogubnom putovanju. Putovali smo 12 dana, traktorom pozajmljenim, jer su nam kola ostala usput u kvaru. Mama je mislila da beba, tek rođeni moj mali brat, neće preživeti...I to joj je, uvek govori, bilo najstrašnije što se dešavalo.

-Od kuće nismo poneli ništa, možda nekih 20-30 maraka koji su se slučajno zatekli i to je sve. Ni stvari, ni hranu, ništa nismo stigli da uzmemo. Otac je tokom tih 12 dana golgote molio ljude da mu daju hranu za nas, decu, a najpotresniji mi je njegov opis kako je išao poljima i muzao napuštene krave ne bi li bilo dovoljno mleka za novorođenče, mog malog brata, koje se tako i prehranilo i opstalo u životu, priča ova hrabra devojka. 

Ona je dodala i još  potresnije detalje, pored puta nailazili su na male tek iskopane dečije grobove i gotovo da se njeni roditelji nisu ni nadali da će uspeti sa živom bebom da dođu do Srbije.

Njen brat, beba, preživeo je golgotu kao i njih dvoje, starije dece.

Priseća se N.Ž. potom niza godina neizvesnosti, prihvatnih centara, paketa pomoći, privremenih poslova roditelja...sve to nije bilo dovoljno za dostojan život.

Najpre su iz prihvatnog centra otišli u Jagodinu i smestili se u napušteni dom.

-Spavali smo na klupama, umesto prozora bile su rupe koje je mama prekrivela ćebadima. Ali, nisu nam dozvolili tu dugo da ostanemo, pa nas je primila jedna porodica, koja takođe nije imala mogućnosti da nas zadrži na duže..Tada sam tati rekla "Hajde da kupimo šator i onda niko neće moći da nas istera". Dogodilo se i da je otac uspeo da nađe stabilniji posao i kupili smo kuću. Tu, u selu kod Jagodine, smo ja i stariji brat završili prva 4 razreda škole, priča N.Ž.

Onda je život i za ovu namučenu porodicu krenuo uzlaznom linijom. Roditeljima je posao postao stalan, preselili su se u Zemun, kupili plac u Batajnici, sagradili svoj novi dom.

Danas ova hrabra devojka, kao i njena dva brata, žive dostojan i lep život.

Završili su škole, našli zaposlenje, zasnovali svoje porodice...

Ona je sretna sa svoje dvoje dece ali pogrom koji je njena porodica kao i svi Srbi u Oluji doživela ostaje urezan u sećanje i život zauvek.

  

 

       

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI