PREŽIVEO NAJOTROVNIJU GLJIVU! "Zubi su mi pucali, a doktor mi je na grudima nacrtao krst"
Instruktor alpinizma, planinar iz Milanovca, Slaviša Ilić (64), 2010.godine prošao je sa svojom suprugom životnu dramu trovanjem zelenom pupavkom, najotrovnijom pečurkom za koju se tvrdi da niko ne preživi a o kom je za širu javnost ćutao, do pre nekoliko dana, kada je portalu Alo dao ekskluzivni intervju sa namerom da se njegovom pričom nekome možda i pomogne.
-Tražili su me i ranije da "to čudo" dam novinama ali nisam za to bio spreman. Znaju svi iz moje okoline. Zahvalan sam Bogu na dobroj kondiciji. Smrti me spasilo prethono planinarenje, pripreme za Himalaje.
Preživeli smo žena i ja najotrovniju gljivu. Izborio sam se prvo za sebe pa za ženu. Zelena pupavka je neumoljiva bila, danima...
Krenuo sam u branje gljiva u koje sam išao stalno i dobro se razumeo
-Naterao sam toga dana i ženu , da se malo prošeta sa mnom, kako bi se razmrdala, jer je imala nogu u gipsu i sedela kući. Bila je pored mene dok sam brao…sve poznate vrste.
A onda se pojavila čudna jajolika pečurka, meni strana:
- Ubrao sam je i izdvojio je u posebnu kesicu. Ne znam kako ali smo i nju na kraju stavili u taj ručak, na koji je moja žena pozvala još i sina od 20 godina, i molila ga da ruča sa nama, rekavši da nikad ukusnije nije spremila! I istina je bila ali spasio se sin jer je taj ručak odložio, zbog igrica na kompjuteru, priča za Alo portal, energični Šumadinac, danas sa osećajem radosti i zahvalnosti na životu.
-Ubrzo je počelo povraćanje, dijareja. Pozvao sam hitnu pomoć. Znao sam šta je. Lekar je samo pitao ko je još ručao sa mnom. Naredio da i ona krene jer nema pravila kada otrov počinje da razara, jedino je pravilo da će sigurno...
I ženu i mene su stavili u istu bolnicu u Čačku a onda su nas, zbog mog, tada težeg stanja, razdvojili, mene poslavši u Kragujevac.
Rekli su "pozdravite se, nema mnogo nade"
-To su bili strašni trenuci, kroz suze priča Slaviša, kao i mnogi drugi kojih se u toj borbi sećam, a koje sam danima gledao u bolnici...Video sam i ono što mnogi od nas nikad ne saznaju a to je, šta se sa nama dešava kada tamo umremo...kako nas pakuju, kakve su procedure pa i komentari. Koliko se oni i bore i gledaju svašta.
Danima je bio u komi, lekari su činili šta su mogli, a onda je u nekom trenutku otvorio oči i rekao "Gurnite mi krevet do prozora, donosite mi vodu, stavite je na prozor..."
Od tada kreće samoizlečenje koje traje još neki dan, poslednja borba.
Vodu su mi stalno donosili, a nisam imao snagu ni poklopac da odvrnem
-Otrov je toliko jak da su mi zubi pucali i sekli jezik! Sam sam ih vadio, čupao, kako ne bih krvario.
U isto vreme, gledao sam u bunilu temperature, pri buđenjima, umiranja otrovanih, slušao i bizarne komentare nekih zaposlenih, oguglalih na sve to, kao i njihovo dovoženje u deo koji je ostao prazan do mene, mojim pomeranjem kreveta do prozora, kako bi mi flaša bila uz rame, seća se Slaviša.
-Sećam se jednog slučaja, kada me je čovek iz kog je šikljala krv, a bio polusvestan, uplašeno pitao: Je li to urin? Rekao sam mu, jeste, počinje da plače, prisećajući se .
-A onda, desetog dana , krenuo sam češće da se budim i čujem glas doktora.
Ovaj će vam možda i preteći, pazite šta sam rekao!
- Osetio sam dodir. To je izgovorio, prstom mi je nacrtao krst na grudima i otišao.
Božija ruka je to bila. Od tog trenutka počinjem ponovo da živim, priča Slaviša.
Shvatim tada da nisam sa ženom, setim se da je sigurno i ona u teškom stanju i tražim da me hitno vrate kod nje u bolnicu.
- Poslednje dane borbe proveo sam sa njom , u istom bolničkom krevetu, doslovno je natapajući vodom, na silu, onako kako je i meni trebalo. Dopustili su nam da se zajedno lečimo, na neki način se nadajući da ćemo se možda spasiti a na drugi način i odustajući od nas, onako kako su znali da im ljudi prolaze. Sve mi je to danas jasnije.
Spasio sam nas, a kako, zna Bog, kaže Slaviša Ilić, za Alo.
Danas ovaj Milanovčanin živi normalnim životom, aktivan je i zdrav a planinarenjem se bavi kao i ranije. Posebno emotivno i kroz suze, naglašava da neće zaboraviti, kada je svojoj ženi u najtežem momentu razdvajanja i odlaska u drugu bolnicu, na poziv lekara da se pozdrave, rekao: "Vratiću se, videćes mi oči" i želju da njegovo iskustvo u budućnosti nekome i pomogne.
Slaviša ilić i njegova supruga, retki su preživeli od trovanja zelenom pupavkom, jednom od najopasnijih vrsta gljiva na planeti.
Pratite najnovije VESTI SA FRONTA
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Komentari (1)
Lomi1984
14.11.2022 17:50
Izuzetno vredno svedočenje i upozorenje ljudima kada se zapute u prirodu.