KAKO DOŠLO, TAKO OTIŠLO! Za sedam godina prošli krug od siromaštva preko blagostanja, pa opet do oskudice: Rodbini poklonili 100.000 dolara, nasledstvo otišlo u vetar

Čudesna životna priča Aleksandra Ace Dobree, iz sela Vukmanovac kod Rekovca, kome kao da je neko uputio čuvenu kletvu „dabogda imao, pa nemao“, kažu da neverovatno podseća na scenario popularne serije „Stižu dolari”.

- Samo što je moja majka nasledila bogatog stric, a ne ujku. Zapravo, njen otac je imao dva brata, jedan je živeo u Americi, drugi u Nemačkoj. Nisu imali dece, ovaj iz Nemačke ostavio joj je kuću, onaj iz Amerike novac - počeo je svoju ispovest za Alo! Aleksandar, i odmah napomenuo da ne bi voleo da se ikome više desi to što je on doživeo.

- Bili smo veoma siromašni, moji su jedva krpili kraj s krajem, kao svaka radnička porodica u ono vreme, krajem devedesetih godina. Majka je oca upoznala u Beloj Crkvi, udala se za njega i ja sam se tamo rodio. Imao sam četiri godine kada je majka od svog strica nasledila kuću u Vukmanovcu. Pošto je uslov bio da živi u njoj, preselili smo se i onda je sve počelo - priseća se Aleksandar.

Jednog dana na vratima im se pojavio drugi majčin stric, koji je celog života bio u Americi.

- Svi u familiji su mislili da se vratio go ko pištolj i niko nije hteo da ga primi. Majka i otac su ga prihvatili, šta smo mi jeli, jeo je i on. Nikad ni nam ni dinara nije davao ni za hranu ni za račune. Deda je preminuo 15 dana pre bombardovanja 1999. i meni je ostavio stan u Jagodini. Tek posle bombardovanja smo saznali da je majci ostavio sve što ima i trebalo je narednih 40 godina mesečno da prima po 1.300 dolara. Deda je prodao kuću u Americi i s novim vlasnikom se dogovorio da je tako isplati. Ali uskoro je i on umro i pošto nije imao naslednike, kuću je otkupila država Kalifornija. Nije im bilo u interesu da imaju takvu vrstu obaveze prema majci, pa su joj ceo iznos od 680.000 dolara odjednom uplatili na račun - objasnio je naš sagovornik.

Foto: privatna arhiva

Međutim, tek posle dve godine i intervencije američke ambasade u Beogradu, koja je u banku u Kragujevcu poslala kopiju čekovne knjižice, uspeli su da dođu do nasledstva.

- Sećam se kako smo u banci od nepoželjnih siromaha odjednom postali najvažniji klijenti. Prvo nam je jedan ćelavi rekao da ne možemo sve troje da budemo unutra i pravimo gužvu, a onda je došla direktorka. Bila je to neka žena iz susednog sela, kad joj je majka rekla koliki novac je nasledila, odmah su nas smestili u njenu kancelariju, doneli su nam piće i posluženje - prisetio se tih dana Aleksandar.

Nenavikli na tolike pare, u početku su podizali po 2.000 dolara.

- Otac i majka su bili prestravljeni tolikom sumom, u početku su vodili računa, a kad smo ušli u štos, počeli smo nemilosrdno da trošimo - istakao je Aleksandar. 

Naravno, kako to obično biva u situacijama kad se neko preko noći obogati, gomile rođaka i prijatelja su ih svakodnevno posećivali.

- Delili smo i kapom i šakom, razdelili smo otprilike oko 100.000 dolara. Jednom je došao neki rođak i kukao da mu je automobil propao, majka mu je kupila novog „keca“, koji je onda koštao oko 5.000 evra. Othranila je tri sestričine i tri bratanice, živele su kod nas, a kad mi je majka preminula, samo pola njih je došlo na sahranu. Sada se sa tom familijom i ne čujemo - priznaje Aleksandar, i dodaje da su i sami krvi što su za sedam godina „obrnuli krug od siromaha do bogataša i nazad”.

- Mnogo novca smo trošili na odeću, obuću, hranu. Bio sam dvanaestogodišnjak i besomučno sam jurio nove patike i mobilne telefone. Jednom mi je majka u Kragujevcu kupila mobilni, platila ga je oko 450 evra. Pola sata kasnije sam u robnoj kući video drugi od 750 evra. Svega tri takva modela su bila u Srbiji. Kukao sam i plakao da mi ga kupi, ali nije htela. Kad smo došli kući, bacio sam mobilni u ve-ce šolju i majka mi je sutradan kupila onaj skuplji.

Novac od nasledstva je ispario za sedam godina.

- Nije problem što smo trošili za potrepštine u kući, za nove stvari. Imali smo stan u centru Kragujevcu koji smo prodali po dvostruko većoj ceni. I to je otišlo, mnogo para smo poklonili, nikad nikome nismo davali na zajam. Majke nema, otac i ja živimo od plate, ja radim na farmi, u selu Kolari, od jutra do mraka. Živim lepo, ali ni približno onako kao kad smo bili bogati. Desilo nam se ono čuveno: kako došlo, tako otišlo! - zaključio je Aleksandar Dobrea.

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI