IZGUBILA SAM OCA I MUŽA , ALI TVRDIM DA JE RAK IZLEČIV Olja Ćorović u svojoj borbi protiv kancera pomogla je mnogima! (VIDEO)

Imala je samo 14 godina kada joj je otac umro od ove opake bolesti, a nedavno je i njen suprug preminuo od ovog zloćudnog tumora, ali je ona umesto patnje i tuge izabrala borbu!

To što se desilo niste mogli da birate, ali ste izabrali da nastavite da se borite i pomažete drugima?

- Kada je sve to prošlo, svekrva me je pitala šta sam mislila da radim dalje, da li mogu da nastavim. U prvom trenutku sam rekla da ne znam, a ona je kazala: „Dovoljno je da pomogneš jednom čoveku i nešto si uradila“. Po prirodi sam borac, čak sam i kao dete bila u raznim udruženjima za pomoć drugima i uključila sam se u Udruženje za borbu protiv raka „Punim plućima“.

Ovo udruženje ima veliki broj članova, ali je bolest veoma progresivna, pa oni nisu u stanju da daju puni doprinos. Ja sam učiteljica po profesiji tako da mi je posao da animiram 30 dece i ovo mi ne pada teško. Ako nešto uradimo i nekome pomognemo da bi mu sutra bilo bolje, to nas motiviše da radimo i dalje. Meni je ovo dodatno angažovanje, ali mi nije teško.

Kada ste saznali da vam je muž bolestan, da li ste se zapitali zašto se to desilo baš vašoj najdražoj osobi?

- Iskreno, nikada sebi nisam postavila takvo pitanje. To je gubljenje vremena, nisam takva osoba da sedim i da se pitam zašto se to dogodilo mom suprugu Branku... Naprotiv, rekla sam: „Šta sad?!“. Nazvala sam moju Sanju koja je farmaceut u Belgiji, Brankovu snaju, farmaceuta u Kanadi, njegovog bratanca, koji je lekar u Kembridžu, i pitala ih šta da preduzmemo. Dobili smo inovativnu terapiju i bila sam koncentrisana na borbu. Sve je bilo usmereno na životnu bitku, govorila sam: „Ajmo, idemo. Tražimo, tragamo dalje“. U početku smo imali sreće, sve kockice su se sklapale kako treba, ali je odjednom došao trenutak kada je suprug prestao da reaguje na tu terapiju. Karcinom je počeo da buja. Prosto, karte deli neko drugi! Ja nisam neko ko kuka nad sudbinom. Sa 14 godina sam ostala bez oca, umro je takođe od karcinoma pluća. Sada sam ostala i bez supruga, ali sam neko ko kaže: „Rak je izlečiv, uvek ima nade i treba se boriti!“.  

Koliko je porodica važna u tako teškim trenucima?

- Porodica nosi glavni teret. Dok je moj suprug Branko bio bolestan deca su nam bili studenti, tako da sam imala njihovu podršku. Ne bih mogla bez njih to da izguram. Recimo, dok sam sa suprugom ulazila na Klinički centar, sin je vozio auto da bi mogao da ga stane što bliže ulaznim vratima, a posle da se preparkira. Deca su bila tu kad god je trebalo nešto da se kupi, da odnesu ručak ako ja ne mogu i ostalo.

Šta kažete ljudima koji su trenutno u situaciji u kakvoj je bio vaš suprug?

- Da moraju da se bore! Ljudi se bore od samog rođenja, malo je onih kojima je sve u životu potaman. Moramo stalno da se borimo, bez obzira šta je u pitanju, u životu sve mora da se osvaja.

Kako ljudi da nastave da se bore posle dobijene prve runde u borbi s opakom bolešću?

- Moraju da budu motivisani zbog sebe samih. Kroz sve ovo što sam prošla - očeva bolest, pa smrt, Brankova bolest, pa smrt, mogu da kažem da je problem ako se čovek muči i pati kada za nešto nema leka. Svi ljudi bi trebalo da razmisle o tome pre nego što zapale cigaretu. Lako je umreti, a da se ne napatite pre toga. Karikiram malo posle svega što sam prošla i parafraziram reči koje je na mnogo lepši način rekao otac čuvenog glumca Nebojše Glogovca.

Da li su vaš otac i suprug bili pozitivni do kraja?

- Da. Moj suprug je bio građevinski inženjer. Međutim, u momentu kada je rak metastazirao na kosti, rekao mi je: „Bolestan sam, teško se krećem. Evidentno je da neću moći da radim. Razmišljao sam da vozim taksi, ali kako ću kad teško ulazim i izlazim iz kola?“. Ubrzo posle toga, dok sam ga vozila u invalidskim kolicima, blizu nas se parkirao jedan invalid. Sa krova su se spustila invalidska kolica, čovek je izašao iz kola, seo u njih i otišao. Tada sam mu rekla: „Vidiš, da ima rešenja za sve. Možeš da taksiraš“. On je razmišljao pozitivno, kao suprug i kao otac, kako da doprinese sa tako narušenim zdravljem, a i ja u svemu tome uvek tražila nešto pozitivno.

U Srbiji od raka pluća godišnje oboli oko 6.000 ljudi, a umre više od 4.600. Svakog dana od te opake bolesti kod nas umre 13 osoba, u Evropi smo čak drugi na listi po stopi umiranja od ove bolesti. 

- Svi bi trebalo da razmisle o tome pre nego što zapale cigaretu, možda karikiram, ali lako je umreti a da se ne napatite pre toga, kaže ona kao neko kome je ova opaka bolest odnela dve osobe koje je neizmerno volela. 

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI