MARIJI I JOVANU NA PIJACI U KRALJEVU JE PRIŠLA NEPOZNATA ŽENA I REKLA "Vi se mene ne sećate? Ja se za vas molim, evo već 20 godina"

Ali da priču krenemo iz početka.

Očajni, zabrinuti muškarci, žene sa uplakanom decom u naručju, stari i bespomoćni, tinejdžeri, nije bilo razlike među njima. Svi oni, ostavljajući svoja ognjišta, imovinu, zavičaj i dragocene uspomene, bežeći sa Kosova i Metohije da bi spasili živu glavu, te 1999. godine krenuli su na sever, ne znajući kuda i u šta tačno idu.

Na tom putu beznađa, bežeći od užasa kojima su svedočili, prolazili su kroz Konarevo kod Kraljeva. Izbegličku kolonu posmatrao je i bračni par Vukašinović, Jovan i Marija i odmah su odlučili da ne ostanu nemi na patnju ljudi koji su samo nešto ranije ostali bez igde ičega. Veličinu onoga što su tada učinili, saznali su tek pred sam kraj 2021., a njihova ćerka Ana Nešić postarala se da za njihov gest čuje čitava Srbija.

Kada su videli kolonu izbeglica sa Kosova, rešili da budu ljudi

"Kad su izbeglice sa Kosmeta '99. godine na leto pristizali u Kraljevo, prolazili su kroz Konarevo, baš pored moje škole. Većina njih su ostali bez ičega i nisu znali ni gde idu, ni šta će da rade. Kilometarske kolone automobila stoje. A što je najgore, u tom trenutku, nisu imali ni šta da pojedu i popiju, a putovali su po vrućini satima", opisuje Ana.

Jovan i Marija, vođeni humanim instinktom, odmah su odlučili da pomognu.

"Moji roditelji odluče da prave krofne i peku pite, da napune flaše vodom, i da idu redom od auta do auta i da služe hranu i piće. Naravno, o svom trošku, samo iz želje da se tim ljudima pruži podrška, jer zamisli da si ti u toj situaciji. Ja se sećam ovoga kao kroz maglu, išla sam s tatom", kaže Ana.

Dvadeset dve godine kasnije, ne sluteći kakav susret će uskoro uslediti, bračni par Vukašinović našao se na lokalnoj pijaci, kada im je prišla nepoznata žena.

"Kaže: "Jeste li nam vi u Konarevu delili krofne? Zapamtila sam vam likove. Niko nam ništa u tim danima nije dao osim vas. Deca su nam bila gladna a nismo imali ništa da im damo. Od tad se svaki put u crkvi pomolim za vas i upalim vam sveću, iako ne znam ko ste. Nadala sam se da ću vas nekad sresti da vam se zahvalim", prepričava Ana.

Njena dirljiva priča o nesebičnoj pomoći po ko zna koji put dokazuje da mali gestovi koje svako od nas može da učini neće promeniti svet, ali će svakako biti svetionik onima u nevolji, a istovremeno i motivacija drugima da "naše malo nekome znači mnogo" nije samo obična fraza čak i u ovim vremenima kada deluje da smo sasvim zaboravili kako to izgleda biti čovek, piše Blic.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI