SAMO SAM SE MOLILA DA NE SKOČI S MOSTA M. Z. za Alo! o noći kada je sprečila ženu da izvrši samoubistvo

- Čula sam ženu kako nešto viče, a kad sam se primakla, shvatila sam da to nije neki običan ljuti monolog i da ima nameru da skoči. U tom momentu nisam razmišljala da li treba ili ne treba, šta bi bilo pametno ili ne... Bilo je oko 22 časa, ja sam bila jedina blizu nje, na nekih desetak metara i instinktivno sam reagovala. Vezala sam svog psa za ogradu i oprezno sam joj prišla - seća se M. Z. (55), koja je želela da ostane anonimna, te noći koju će zauvek pamtiti.

Vraćala se iz duge šetnje sa svojim psom, kako kaže, trebalo joj je da se opusti i udahne malo vazduha. I kao da joj nešto nije dalo da krene kući kada ju je iz misli prenula galama. Videla je ženu koja je stajala s koferom i vikala da je sad kraj - „na vašu sramotu je kraj“.

- Nisam znala da li imam vremena da stignem do nje, ali sam znala da moram da joj pomognem, da bar pokušam... Počela sam da pričam s njom, pokušavajući da doprem do nje. Ona mi je, srećom, odgovarala. Govorila mi je o tome ko ju je sve povredio u životu: ljudi, direktor, frizer, komšije, prolaznici... Rekla je da ne može više da živi od svih njih... Pitala sam je da li hoće da kazni nekoga. Kazala mi je: „Da, da“. Rekla sam joj da neće tako nikoga od njih kazniti, da se na taj način udružuje sa svima njima protiv sebe. Ja inače verujem da treba slušati ljude, da treba čuti šta imaju da kažu, možda je baš to pomoglo da mi se otvori - kaže naša sagovornica, i dodaje da su prolaznici dobro reagovali, da niko nije okrenuo glavi niti pobegao i da joj je drago što nismo izgubili dušu, da i dalje želimo da pomognemo nesretniku u nevolji.

- Svi koji su prolazili, a uglavnom  su to bili mladi, prošli su tako da nas ne ometaju, tiho bi me pitali da li mi je potrebna pomoć, odmahnula bih glavom, oni bi se udaljili i stali malo dalje, da budu u blizini ako treba da pomognu. Neko od njih je i pozvao policiju i Hitnu, ja nisam smela, mislim da bi je uznemirilo da sam izvadila mobilni - seća se ova hrabra žena.

- Kad je policija stigla, jadna žena se malo trgla, kao da ju je to osvestilo, malo se primirila. Tužno je to. Neverovatno je koliko je muke u ljudima... Kroz suze me je pitala: „Da li ste videli da na kafi piše strong? Ta reč je tako jaka“. Strašno... Sad se i ne sećam čitavog razgovora. Prijateljica psiholog mi je rekla da sam i ja u nekom stanju šoka, da će me tek stići kasnije sve to što se desilo na mostu - kaže ona, i dodaje:

- Pregovarala sam s njom jedno dvadesetak minuta, a činilo mi se tad kao da je vreme stalo. Videla sam da je nekad bila jaka žena, a da je sada puna neke muke, ozlojeđenosti. Dok je sve to trajalo, prvi je naišao jedan mladić s kačketom koji je seo sa strane i samo me posmatrao, tiho mi postavio poneko pitanje. Mislila sam da je dobro što je tu, da mi daje podršku, onako drugarski. S njim je bio i neki njegov drugar s malim psom. Tek kad je stigla policija i kad sam rekla policajcu da sam se najviše plašila da će skočiti kad ugleda kola s rotacijom, on mi je rekao da zato i šalju prvo neuniformisane kolege i pokazao mi glavom na njega - iako je sve bilo završeno, kaže da je osetila zahvalnost i sigurnost zbog te informacije.

Foto privatna arhiva

- Kada o tome sada razmišljam, lakše mi je što je pored mene bio neko profesionalan. U momentu dok sam joj prilazila, preplavila su me razna osećanja, i strah, i panika da neću stići, da ću pogrešiti, tuga... Bila sam s jedne strane blokirana, a s druge sam sve to osećala. Jedino što mi je bilo jasno jeste da moram da pokušam da je zaustavim. Pričala sam s njom iz srca, činilo mi se da vreme stoji, nisam razmišljala da li je to dobro delo, činilo mi se kao da smo nas dve same na svetu - seća se, i dalje vidno potresena M. Z.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI