VASKRSAO MANASTIR SVETOG ILIJE Na ruševinama srednjovekovne svetinje služena prva liturgija nakon 300 godina

Na ruševinama srednjovekovne svetinje, služena je prva liturgija. Na oltaru pod vedrim nebom narod ovog kraja osveštao je slavski kolač. Eparhija žička nada se arheološkim istraživanjima koja će pokazati ko je ktitor hrama na pola puta između Žiče i Studenice, piše Sputnjik.rs.

„Obnova svetinje znači i obnova naroda. Kada se obnavlja kult, kada se obnavlja pamćenje, obnavlja se život, i ovaj zemaljski i večni život za svakoga čoveka. Danas je sabor ovog naroda, zaista sam presrećan i Bogu blagodaran. Trista i nešto godina pada lišće po ostacima ove svetinje“, kaže za Sputnjik protojerej - stavrofor dr Velibor Džomić.

Ovaj duhovnik u crkvi Ružici i kapeli Svete Petke na Kalemegdanu na mestu oltara manastirske crkve u utorak uveče služio je večernje, a u sredu ujutru i Svetu arhijerejsku liturgiju. Okupio se narod, Svetom Iliji prineo molitve.
Džomić je rodom iz Kraljeva, a samo retki stanovnici tog grada znaju da je u blizini velika svetinja, Manastir Svetog Ilije. On je istraživao, došao do dokaza da je, prema turskim defterima iz 1560. i 1562. godine, manastir imao konak, voćnjake, pčelinjake, vodenicu i vinograde. Plaćao je 182 akče poreza feudalnom turskom spahiji posle pada Srbije pod tursku vlast.

„Po tim poreskim davanjima, koje su imali i drugi manastiri, vidi se da je spadao u red srednjih manastira, nije bio veliki kao Žiča i Studenica, ali nije bio ni mali, ni manje poznat. Posle austrijsko–turskog rata i velike odmazde na ovim prostorima, seobe Srba, manastir je srušen, a monasi pobijeni. Pamte se dva imena monaha, Grigorija i Mateja, upravo iz tih turskih deftera iz polovine 16. veka. Posle rušenja, manastir je, naravno, zapusteo, kao što su zapustele brojne naše svetinje, ne samo zato što je monahe sasekla turska sablja, nego ih je i kuga u to vreme odnela“, kaže Džomić.

Narodu ne treba materijalni dokaz

O Manastiru Svetog Ilije u Lopatnici napisao je i publikaciju u koju je stavio sve podatke do kojih je došao. Da je manastir uopšte postojao otkriveno je zahvljjujući istraživaču Dragoljubu Korićancu iz tih krajeva, koji je pre tridesetak godina, obilazeći mesto, ostavio dve rečenice zapisa.

„Po tom tragu mi smo došli ovde pre nekoliko godina. Za ovo vreme uspeli smo da otkupimo to imanje, da ga uknjižimo na eparhiju žičku Srpske pravoslavne crkve, a danas smo služili prvu liturgiju posle više od 300 godina ovde, sa blagoslovom vladike Jusitna“.

Crkvište je prepuno materijalnih dokaza, tragova da je tu bila crkva i popratni objekti manastira. Tu su ostaci grobnih ploča, kamene plastike. Narodu ovog sela i okoline nije potreban materijalni dokaz, oni znaju i osećaju ovo sveto mesto.

Vreme prekrilo i manastirsko groblje

Nedaleko od manastira, sa prostora obraslog šikarom koja se pretvara u šumu iz zemlje vire krstovi. Tu je bilo veliko monaško groblje. Svakome ko zađe u ovaj zabran jasno je da groblje rušiteljima najmanje smetalo, dosta nadgrobnih spomenika je sačuvano.

„Ima nadgrobnih ploča na kojima se vide i putiri, uklesani krstovi. Nažalost, nekako se izgubilo pamćenje, ljudi su to mesto nekada zvali Grobljište, zvali su ga i Rimsko groblje, a zapravo to je srpsko srednjovekovno groblje gde se od početka 18. veka niko više nije sahranjivao“, objašnjava otac Velibor za Sputnjik.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI