"NON-STOP NAPADAJU, ALI NEĆE JOŠ DUGO" Spomenko Gostić bi danas napunio 45 godina

Spomenko Gostić rođen je 15. avgusta 1978. u Doboju. Osnovnu školu pohađao je u Maglaju, ali je zbog izbijanja ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini nije završio.

Godine 1992, početkom rata, živio je sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja. Selo je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom, pa se ubrzo našlo na prvoj liniji fronta. Na početku rata, tačnije u mjesecu aprilu umrla mu je majka, pa je ostao da živi sa bakom koja je septembra 1992. godine poginula u granatiranju sela od strane Armije Republike Bosne i Hercegovine.

Kao nezbrinuti tinejdžer, svoju jedinu priliku pronalazi u redovima Vojske Republike Srpske gde je u početku bio kurir, da bi potom bio prebačen na razvoženje hrane borcima na prvim linijama fronta. Obavljajući poverene mu zadatke, jednom prilikom je sa konjskom zapregom upao u minsko polje, pri čemu su konji stradali, a on je bio lakše povređen. Nakon tog ranjavanja, Gostić je još jednom bio lakše ranjen.

U ofanzivi muslimanskih snaga na planinu Ozren narod se povukao iz Jovića, a Gostić je sa nekoliko vojnika ostao da brani selo. U martu 1993, u granatiranju položaja srpske vojske, pet vojnika je poginulo, a Gostić je teško ranjen. Umro je 20. marta 1993. u Jovićima na Ozrenu, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju u Gornjem Ulišnjaku.

Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.

- Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non-stop napadaju, ali neće dugo - rekao je on.

Za ljude koji nisu otišli na ratište već vreme provode po kafićima, Spomenko je rekao da su sve to kukavice.

- To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja - pričao je on.

Posle rata je želeo da nastavio da radi sa svojim kočijama i da pomaže drugim ljudima.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI