OVAJ LJUBAVNI PAR VEĆ 2O GODINA VOZI KAMIONE ZAJEDNO Ivan i Zdravka žive drugačije od drugih; "Odvajamo privatno i posao"

Njihova se ljubav meri u kilometrima, u satima provedenim na putu, za volanom...

Oni su Zdravka Bašić iz Prugova (39) i Ivan Čota (45) iz Trilja, partneri u ljubavi i na poslu. Kancelarija im je kabina modernog šlepera jedne kompanije iz Zadra i ni jedan im dan, poslednjih 18 godina koliko su u poslu, nije isti. Godišnje prođu više od 200 hiljada kilometara, a toliko su ludi za vožnjom da kad su kući, u Kaštelima, nakon tri dana ”mirovanja” moraju da ”skoknu” barem do Šibenika.

Njihova je ljubav jednaka kao i prvog dana. Upoznali su se sad već davne 2003. godine u kafiću gde je Zdravka konobarisala puna tri dana. Čim su se pogledali, znali su da je to - to, piše portal Zadarski.

- Ivan je radio za mog gazdu koji je, osim kafića, imao i prevozničku firmu. Kad je ušao kroz vrata kafića, kad su nam se pogledi sreli, znala sam da želim biti sa njim. I tako je bilo, počeli smo da se zabavljamo, međutim Ivan je vrlo brzo ponovo morao na put. Nisam mogla da zamislim da ga ne vidim i ne čujem više od 15 dana pa sam dala otkaz u kafiću i otišla s njim. Za početak, samo da mu pravim društvo - započinje Zdravka njihovu zanimljivu ljubavno-poslovnu priču te nastavlja:

- Kad sam se vratila s Ivanove druge ture, moj otac je shvatio da su stvari ozbiljne, da se jako volimo i da ne mislim da stanem s putovanjima pa mi je uplatio C i E kategoriju za kamione. I bio je presrećan što se nisam zaljubila u kakvog pilota jer bi onda to puno skuplje platio – smeje se Zdravka, koja je tako s 19 godina upisala autoškolu za vožnju teretnih vozila.

- Možete li samo zamisliti kako mi je bilo? I danas kad vozim škljocaju aparati i rade mobilni telefoni jer je svima čudno da vide ženu za volanom šlepera od 650 konja, onda znate šta sam tada, pre gotovo 20 godina, kao mlada devojka prolazila. Bilo mi je toliko užasno da sam nekoliko puta htela da odustanem. Muške kolege bili su nepodnošljive, a i sam mi je instruktor govorio šta mi ovo treba, da odustanem, da odem i nađem nešto prikladnije svom polu. Često sam kući dolazila plačući, iako je moja vožnja bila besprekorna. Za C kategoriju položila sam iz prve, ali nisam išla na E baš zbog te celokupne situacije – priseća se Zdravka, inače po struci frizerka, koja je nakon toga upisala auto školu kako bi se prekvalifikovala, piše Zadarski.

Želja joj je bila da putuje s Ivanom, a u isto vreme biti mu od koristi. Mnoge firme žele što više da uštede pa često na dalek put šalju jednog vozača koji u što kraćem vremenu mora dostaviti teret. Umor i pospanost najopasniji su za saobraćajnu bezbednost, opasniji i pogibeljniji čak i od korišćenja mobilnih i alkoholisanosti.

- Naši su šefovi shvatili da im je dugoročno isplativije uzeti dva vozača, koji su pritom par. To je kao da imaju dva kamiona, samo što mi posao koji bi jedan vozač odradio u deset dana, odradimo u sedam – pojašnjava Ivan i dodaje da plan puta znaju desetak dana unapred jer iznenađenja ne sme biti.

"Ne treba nam navigacija"

- Sad idemo za Nemačku, pa onda iz Istre do Španije. Znamo apsolutno svaku stavku puta: kojim putevima idemo, gde ćemo parkirati da odmorimo, a gde da noćimo, gde punimo kontejner, a gde gorivo... Mi biramo rute koje su nama najbolje, na koje smo navikli, koje su sigurne, naravno uz uzimanje u obzir troškova prevoznika. Nama navigacija više ni ne treba, u Vigu se snalazim bolje nego u Zagrebu - smeje se Ivan te dodaje da su tokom godina života na putu zaista doživeli svašta.

- Prošli smo celu Evropu, nema države gde nismo bili! Na ovaj način, iz kamiona, upoznaš zemlju i ljude bolje nego običan turista. Mi sad imamo prijatelja u Nemačkoj, Španiji, Grčkoj, Italiji... Uz sve lepe stvari koje uvek volimo isticati, naravno da ima i onih manje lepih. Bilo je tu i opasnih situacija kad su nam, na primer, u Podgorici repetirali pištolje ispred kabine vređajući nas ili na kad su nas tokom noći, na jugu Francuske, omamili nekim plinom i ukrali 400 litara nafte i felne.

Naučili pet jezika, videli celu Evropu

Taj deo Evrope najopasniji za vozače, čak je i Sicilija sigurnija – u jednom dahu prepričava Ivan, a Zdravka se ubacuje:

- Istina je da ovaj posao ima dosta loših strana, od tih opasnosti koje vas vrebaju na svakom kantunu, do posledica na zdravlje zbog dugih vožnji, pa do odricanja koja moraš podneti. Društvenog života gotovo ni nemamo, propustili smo velik broj krštenja, veridbi, rođendana, žurki, sahrana... Ali, mi ni za šta na svetu ne bismo menjali ovaj posao! Nama je ovo najlepši posao na svetu jer smo upoznali toliko divnih ljudi, različitih kultura, probali sva jela Evrope, prošli muzeje, prirodne fenomene, naučili pet jezika... Niko nam to u životu ne može platiti. I jedno i drugo smo iz malih mesta, proširili smo kroz posao horizonte, postali otvoreniji i tolerantniji. Sve što smo stvorili do danas stvorili smo sami, radom i žrtvom, i sad smo tu gde jesmo i predivno nam je - govori Zdravka, zaljubljeno gledajući u Ivana.

Na pitanje koliko planiraju još da voze, odgovaraju u jedan glas.

- Dokle god osećamo leptiriće u stomaku. A verujte nam, osećamo ih i dalje i jedva čekamo na novi put – smeje se ovaj par koji nema mira ni dok priča.

Pevaju karaoke, uživaju u hrani

Međutim, kao i svaki ljubavni par, imaju dobih i loših dana. U onim dobrima se stalno "zezaju", prepričavaju dogodovštine, pevaju karaoke na najboljem ozvučenju koje su mogli da nabave, uživaju u autohtonoj hrani i otkrivanju novih mesta. Međutim, šta rade kad se posvađaju? Ipak ne može jedan zalupiti vrata i samo otići.

- Jednostavno tih dana ne pričamo, pa ako treba i do Španije! Durimo se, svako odveze svoju rutu, ali bez reči. Toliko smo skupa da već i ja imam PMS i budem lud tih dana – šali se Ivan, te naglašava da uprkos prepirkama posao nikad ne pati.

- Strogo smo odvojili poslovno od privatnog i tako funkcionišemo već 18 godina! Poštujemo se i jednostavno smo vrhunski tim. Prošli smo teške stvari u životu, koje su nas izgradile i zbližile. Lepe stvari stvarno cenimo, njih prepričavamo i njih čuvamo – govore i dodaju da uspomene ”hvataju” i aparatom pa su do sada skupili više od deset hiljada slika.

Uskoro im dolazi najjači serijski kamion na svetu ikad napravljen, od 770 konja. Stiže kao nagrada od šefa za vrhunski rad.

- Onda će moja Zdravka biti najmodernija vozačica na planeti. Tako i treba, zaslužila je – zaključuje Ivan, ljubeći je u čelo.

O koroni

- U Evropi su nas dočekivali kao kraljeve, policajci su nam na nadvožnjaku aplaudirali, nikad nas niko nije zaustavio na granici. Za njih smo bili "key workers", dok smo u Hrvatskoj bili širitelji zaraze. Nisu nam dali ni u WC! Iako bismo punili gorivo i ostavljali velike cifre na pumpama... Kroz Italiju smo prošli zatvorenih prozora, devet sati smo vozili bez prestanka da ne bismo imali problema kad dođemo kući. Nismo bili spremni na ono što nas je dočekalo na našoj granici: trebali smo toliko papirologije ispuniti, skoro su od nas tražili podatak gde su nam babe rođene, da bismo na kraju morali odraditi samoizolaciju iako nismo izašli iz kabine, a kamoli se s nekim sreli! Bili smo strašno razočarani načinom na koji se naša zemlja odnosila prema vozačima kamiona u vreme pandemije - priseća se Ivan.

Kabina šlepera koji voze Zdravka i Ivan moderno je opremljena i kad uđete u nju, imate osećaj da ulazite u kakvu futurističku kamp-kućicu. Čim nogom (bosom) stupite na kožni pod, odmah shvatite koliko se brinu oko svakog detalja.

Uz kafe aparat, tu je i mikrotalasna i mali frižider. Imaju krevete na sprat, televiziju i, naravno, mikrofon za karaoke.

Blic/Zadarski.hr

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI