ZBOG ČEGA NASTAJE MRŽNJA IZMEĐU OCA I SINA? Ovako je Vladeta Jerotić govorio o tome, evo koje razloge je naveo

Najosetljiviji odnos u porodici često je onaj između oca i sina, a Vladeta Jerotić je o tome govorio u svojoj knjizi "O roditeljstvu” (Zadužbina Vladete Jerotića, 2016):

"Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu, piše Stil.

Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!

Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)?

Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim).

Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgledima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehnokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.

Porodica se ubrzano i kod nas raspada, broj rastavljenih brakova (i to samo posle nekoliko godina trajanja bračne zajednice u kojoj se rodilo jedno ili dvoje dece) u porastu je, a lagano raste i broj vanbračnih odnosa među polovima koji traju duže i „uspešnije” nego bračni odnosi. Proces otuđenja među ljudima uopšte, između muškarca i žene posebno, očevidno da dalje napreduje, preteći daljem smanjenju nataliteta na Zapadu, što onda ugrožava i opstanak bele rase (donekle onda i hrišćanske religije).

Za kraj možemo reći sledeće: u porodicama u Srbiji koje su sačuvale bračnu zajednicu, naročito u školovanih i visokoškolovanih roditelja, uticaj majke i oca na vaspitavanje dece, posle toliko vekova pretežnog uticaja majke, lagano se izjednačava. Otac je, naime, gotovo u potpunosti, na isti ili sličan način obavezan oko dece, kao i majka. Mnogim psiholozima i pedagozima i na Zapadu i na Balkanu, čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta, u uslovima krize (uslovljene prestankom patrijarhata) bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Mada se i meni čini da je tako, buduća ozbiljna istraživanja pedagoških stručnjaka koja ispituju ovako vaspitavanu decu, a koja su sada adolescenti, treba da pokažu opravdanost novog načina vaspitavanja u očuvanim porodicama. Nije teško prepoznavati, i to svakog dana, porazne posledice rđavih porodičnih odnosa i rastavljenih brakova na budući život njihove dece. Mada je suvišno podvući da samo sačuvana ljubav muža i žene, u toku dugotrajnog braka, obezbeđuje pravilnu identifikaciju deteta i sa majkom i sa ocem."

BONUS VIDEO

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI