NA DANAŠNJI DAN U MARSELJU JE UBIJEN SRPSKI KRALJ Kasnije su isplivale njegove mračne tajne, pozadina atentata nikad nije otkrivena

Sin kralja Petra I Karađorđevića i Ljubice Petrović, poznate kao Zorka, rođen je u Cetinju 16. (odnosno 4. po julijanskom kalendaru) decembra 1888. Knez Petar sin kneza Aleksandra, unuk Karađorđev, nalazio se u to vreme u izgnanstvu pošto su Srbijom vladali Obrenovići. Aleksandar je bio drugorođeni sin kneza, potonjeg kralja Petra. Po Majskom prevratu maja/juna 1903. usledila je promena odnosno povratak na vlast kuće Karađorđević. Potomci vožda Prvog srpskog ustanka prethodno su vladali Srbijom od 1842. do 1858.

Bio je to ne samo politički prevrat, nego u izvesnom smislu promena epoha u Srbiji. Dolazak Petra Karađorđevića na presto, po opštoj oceni, označio je suštinsku promenu u načinu vladavine, manirima, stilu. Stariji sin kralja Petra, posle njegovog stupanja na presto, Đorđe, postao je prestolonaslednik. Na toj poziciji nalazio se od 1903. do marta 1909, kada se povukao, prepustivši pravo nasleđa mlađem bratu. U tom trenutku Aleksandar se nalazio na školovanju u Sankt Peterburgu.

Prethodno se školovao u Ženevi. Đorđe je naime neobuzdanim ponašanjem navukao omrazu mnogih. Pored drugih i njegov otac kralj Petar stao je na stanovište da bi valjalo da se Đorđe povuče. Aleksandar je bio potpuno drugačija ličnost od starijeg brata. Bio je odmeren, promišljen, oprezan, vrlo odgovoran. Na širem planu prestolonaslednik Aleksandar veoma važnu ulogu imao je tokom balkanskih ratova 1912/13. Kao zapovednik Prve armije uspešno je vodio srpsku vojsku u velike, presudne, pobede nad Turcima kod Kumanova i Bitolja u Prvom balkanskom ratu. Usledila je pobeda nad Bugarima na Bregalnici 1913. u Drugom balkanskom ratu. Rezultat velikih pobeda Srbije u balkanskim ratovima bilo je oslobođenje Stare i Južne Srbije (današnjeg Kosova i Metohije i Severne Makedonije). Bilo je to ostvarenje vekovnih težnji Srba da se oslobodi Kosovo. Prestolonaslednik Aleksandar izašao je iz balkanskih ratovao kao opšte uvažavani, proslavljeni, ratni komandant. Kao takav, juna 1914. godine, Aleksandar postaje regent, pošto mu je njegov otac, ostareli kralj Petar, prepustio obavljanje kraljevske dužnosti. Svega nekoliko dana potom dogodio se atentat u Sarajevu, kada je na Vidovdan mladi nacionalni revolucionar, mladobosanac Gavrilo Princip, usmrtio Franca Ferdinanda prestolonaslednika Austrougarske.

Ovaj tragičan događaj biće iskorišćen kao opravdanje za napad na Srbiju, čime je izazvan Prvi svetski rat. Regent Aleksandar je sve vreme tokom Prvog svetskog rata predvodio srpsku vojsku. U prvom periodu uspesi Srbije zaprepastili su svet. Velike pobede na Ceru i Kolubari 1914. doživljene su kao strahovito poniženje Austrougarske. Usledile su smene u vojnom vrhu Dvojne monarhije. Mnogo opasnija bila je međutim činjenica da se Austrougarskoj na frontu prema Srbiji u jesen 1915. pridružuju trupe Nemačke a ubrzo i Bugari. Suočena sa daleko nadmoćnijim neprijateljem, napadanuta sa severa, zapada i istoka, srpska vojska primorana je tada na postupno povlačenje.

Usledilo je odstupanje preko planinskih vrleti put obala Jadrana, jedan od najtežih momenata novije istorije Srba. Posle oporavka na Krfu, reorganizovana srpska vojska prebačena je aprila/maja 1916. na Solunski front. Prve pobede, uz teške žrtve, Srbi potom postižu na Kajmakčalanu septembra 1916. odnosno oslobađanjem Bitolja. Bio je to veoma važan moment, pošto je oslobođen deo okupirane otadžbine. Ključni prelom dogodio se septembra 1918. probojem Solunskog fronta. Srpska vojska iznela je tada težišni deo napora koji je doveo da raspada fronta, daljeg proboja na sever, a potom i kapitulacije Bugarske. Velike pobede srpske vojske tada bile su plod ne samo rukovođenja u čemu je poslednju reč imao regent, potonji kralj Aleksandar, nego i kvaliteta najviših oficira tadašnje Srbije.

Radomir Putnik je tako dobio čin vojvode za pobedu u Kumanovskoj bici, Stepa Stepanović za pobedu na Ceru, Živojin Mišić po pobedi na Kolubari. Konačno, Petar Bojović je čin vojvode dobio za proboj Solunskog fronta i uspešnu ofanzivu. Srpska vojska oslobodila je Beograd već 1. novembra 1918. Sledilo je oslobađanje zemalja nastanjenih Srbima i drugim Južnim Slovenima na prostoru dotadašnje Austrougarske. Srpska vojska je tada dospela do Temišvara, Baje, Karavanki u Alpima, Rijeke. Vlada Kraljevine Srbije je još Niškom deklaracijom, decembra 1914. javno proklamovala da je ratni cilj Srbije oslobođenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca i stvaranje zajedničke države. Oblikovana u vidu vladine izjave, Nišku deklaraciju je potom izglasala Skupština Kraljevine Srbije. Već 1. decembra 1918. u Beogradu, u palati Krsmanović na Terzijama, regent Aleksandar Karađorđević proglasio je ujedinjenje i stvaranje zajedničke države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvobitno je zapravo korišćen termin kraljevstvo.

Zemlja je preimenovana 3. oktobra 1929. u Kraljevina Jugoslavija. Pošto je avgusta 1921. kralj Petar I umro, Aleksandar je postao i formalno kralj nove zajedničke države čiji je bio tvorac. Prema proklamovanom načelu odmah se stalo na stanovište da postoji, ili da je valja graditi, jugoslovenska nacija. Bila je to temeljna postavka vladavine kralja Aleksandra. Posle tragičnih događanja u Skupštini kada je neuračunljivi Puniša Račić pucao u poslanike HS S koji su ga neodgovornim izjavama isprovocirali, kralj Aleksandar je 6. januara 1929. uveo ličnu vladu, poznatu kao Šestojanuarska diktatura. Sledila je promena imena države kao i teritorijalna reorganizacija, sa ciljem prevazilaženja pokrajinske podele koju su ranije nametnule strane sile koje su vladale ovim prostorom. Tako je uvedena upravna podela na devet banovina i područje Uprave grada Beograda. Lična vlada kralja okončana je donošenjem novog ustava septembra 1931.

Kralj Aleksandar Karađorđević ubijen je 9. oktobra 1934. u Marselju, prilikom zvaniče posete Francuskoj. Bio je to, bez dileme, najtragičniji moment međuratne Jugoslavije. Ubijen je tvorac zemlje, nosilac i državne i nacionalne ideje Jugoslavije. Pozadina atentata nije zapravo nikada u potpunosti rasvetljena. Neposredni izvršilac je bio Bugarin, pripadnik terorističke tzv VMRO, Vlado Černozemski. Pravo ime bilo mu je Veličko Kerin. Organizator je bio ustaški zlikovac Eugen Dido Kvaternik (1910 – 1962). Na kralja je je prethodno bar u dva navrata pokušan atentat. Godine 1921. u Beogradu, počnilac je bio Spasoje Stejić, komunista. Ustaše su pokušale da ga ubiju i prilikom posete Zagrebu decembra 1933. Neuspeh je bio posledica činjenice da su atentatori bili pritisnuti razdraganom masom koja je pozdravljala kralja. Policija ih je potom uhapsila. Ostaje činjenica da je kralj tada najverovatnije već bio neizlečivo bolestan, što je znao samo najbliži krug oko njega.

Prema testamentarnoj želji kralja Aleksandara upravljanje zemljom posle njegove smrti prešlo je na Namesništvo čija prva ličnost je bio knez Pavle Karađorđević, do punoletstva kralja Petra II. Dalja pozadina ubistva kralja Aleksandara Karađorđevića nije izvesna. Nesumnjivo je da su ustaše uživale podršku Musolinijeve Italije, kao i Mađarske. Sudski proces koji je vođen u Francuskoj usmeravan je oprezno kako bi se zaobišla osetljiva pitanja u međunarodnim odnosima. Posle Drugog svetskog rata, sovjetska istoriografija potencirala je da iza ubistva stoji Berlin, za šta zapravo nema valjanih dokaza. Sa druge strane, pojedini autori iz okvira ruske bele emigracije tvrdili su da se u pozadini ubistva kralja Aleksandra nalaze sovjetske tajne službe. Objektivno gledano, kralj Aleksandar Karađorđević bio jedan od najvećih vladara u istoriji Srba. Ne samo kao proslavljeni ratni komandant, pobednik u tri rata, već i kao tvorac Jugoslavije, Ujedinitelj. U celokupnoj istoriji Srba, po ukupnim dometima, sa njim bi mogli da se porede verovatno samo car Dušan i kralj Milutin.

Inače, šaputalo se o njegovoj „muškoj nesposobnosti“: još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa, pisao je ranjie Kurir.

Vladare prate ogovaranja, pa ni Karađorđevići nisu bili pošteđeni. Tako se za jednu lepoticu pričalo da joj je kralj Aleksandar Karađorđević kupio kuću u kraju Lisičji potok blizu Belog dvora, da bi mu bila „pri ruci“. Čaršija je pronosila i priče o vezi njegove supruge, kraljice Marije i nekog ađutanta Pogačnika, a Miloš Crnjanski beleži da bi neki srpski ministri i diplomate za ono što su o njoj pričali dobili nož u stomak od uvređenog sina „da je bila majka nekog nosača, a ne kralja“. Ali postoji i kraljevska afera koju niko ne osporava...Kad je završen Prvi svetski rat, Aleksandar je već imao trideset godina. Šaputalo se o njegovoj „muškoj nesposobnosti“: još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. godine stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Nikola Pašić, predsednik vlade, brinuo je da se zbog ove boljke ne prekine dinastija. Posle rata, kao državni projekat Aleksandru su dovođene dame da bi se se testirale njegove seksualne moći. Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. godine u američkom konzulatu u Beogradu rodila se i zdrava devojčica Jelena.Istina, početkom ovog veka Aleksandrov sin Tomislav daće romantičniju verziju priče o tome kako je stekao polusestru:„Moj otac i Jelenina majka, Šarlot Kotijar, upoznali su se uoči Prvog svetskog rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i zbog porodične tradicije, pošto su joj otac i deda bili lekari, studirala je medicinu na Sorboni. Najpre je upoznala kneza Pavla, a onda joj je on predstavio mog oca. Navodno je ovo bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze mog oca, tada prestolonaslednika, i ratne slutnje razdvojile su ovo dvoje mladih... Da imam sestru po ocu, saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka. Ona je saznala od oca, ali nama ništa nije govorila o tome. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja. Knez Pavle je bio najupućeniji u tu porodičnu tajnu.“Upravo je knez Pavle nastavio brigu o njima posle Aleksandrove smrti 1934. godine. Jelena Juženidi, kako se zvala, održavala je veze s Pavlom i sa Petrom II Karađorđevićem u Londonu, a prema nekim izvorima, na Oplencu je posetila svog polubrata Tomislava pred njegovu smrt.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI