NA DANAŠNJI DAN JE SAHRANJEN PRAZAN VUKOV KOVČEG Iza cele priče stoji car Franc Jozef!

Vuk Stefanović Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Danas se tvrdi da je umro od meningitisa - zapaljenja mozga. Njegova porodica, je, pak, odmah posumnjala u objašnjenja lekara, jer Vuk nije imao nikakve simptome ove bolesti koja je i tada bila dobro poznata. 

Njegova ćerka i supruga rekle su da su se, dok je Vuk bio na odru, iznad njegovog tela smenjivali lekari koji su svi želeli da pogledaju njegovu nogu. Iako je pola njegovog života ta noga bila paralizovana, čudno, nakon smrti ona kao da se "probudila" i ostala takva i kada se ostatak tela potpuno ohladio i ukočio. 

To je bio samo početak, jer iza cele priče stoji car Franc Jozef! 

Foto: Vikipedia

Naime, kada Vuk je pao sa konja i slomio nogu, njegov oporavak je tekao nenormalno brzo - za dva dana mu je noga zacelila, a čak su se vratile i sve funkcije. Lekari su shvatili da on u krvi ima specijalna - ljubičasta krvna zrnca i mislili su da su ona razlog za taj čudotvorni oporavak. 

Za taj slučaj čuo je i sam car, koji je pokušavao da izleči svog teško bolesnog sina. U dogovoru sa lekarima i carem, austrijska tajna služba je iz kapele ukrala Vukovo telo, kako bi probali iz njegove krvi da izvade čestice koje bi možda mogle da izleče malog princa. 

Tri dana od smrti, 10. februara 1864, tačno u podne, na bečkom groblju „Sv. Kate”, uz grandioznu državnu počast, prisutnost ogromnog broja građana (po procenama prisutnih bilo je oko četiri hiljade ljudi), puščane plotune, oproštajni govor Hajnriha Ulbrihta, gradonačelnika Beča, i opelo arhimandrita Gerasima Čvorovića, sahranjen je Vuk S. Karadžić u parceli br. 33467. 

Danas znamo da je Vukovo telo pre toga odneto u kapelu gde je došla ekipa bečkih medicinara, otvorila kovčeg i odnela Vukovo telo u laboratoriju, naravno tajno.

Prvo su amputirali levu nogu, odakle je uzet uzorak krvi i odmah je zaleđena. Šest meseci kasnije, od njih je napravljena prva injekcija protiv paralize, koju je odmah primio bolesni šestogodišnji sin cara Franca Jozefa I – princ Rudolf. 

Zbog svega toga, arhimandrit Gerasim Čvorović držao je u Beču opelo nad praznim kovčegom koji je spušten u raku. 

Isti taj kovčeg, prazan, iz Beča je prenet u Beograd 1897. godine i uz brojne i velike počasti položen u dvorište Saborne crkve. Okupljen narod, a ni sveštenik koji je opet služio opelo, nisu bili svesni da oplakuju prazninu. 

Tokom XIX veka oni ljudi koji su uspevali da značajno poboljšaju život nacije, odnosno da promovišu ne samo sebe već i svoj narod i nacionalnu kulturu, bili su nazivani nacionalnim herojima. Kod nas su ovu titulu nacionalnog heroja dobili Sveti Sava, Dositej Obradović i Vuk Karadžić. Heroizacija Vuka Karadžića je počela još tokom njegovog života. Iako je živeo u Beču, postao je veoma značajna ličnost u srpskoj kulturi. Njegova dela su postala osnova srpskog nacionalnog kulturnog identiteta. 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI