"TATA JE ZATEKAO BRATA NA BETONU" Dušana su pre 26 godina skinhedsi ubili samo zato što je Rom

Uživanje u omiljenoj televizijskoj emisiji, sa čašom soka u jednoj, a zdelom pomfrita u drugoj ruci.

Tako je 18. oktobra 1997, posle pecanja, košarke i porodičnog druženja, trebalo da se završi subotnji dan četrnaestogodišnjeg osnovca iz Beograda.

Umesto toga, oko devet uveče, Dušana Jovanovića su ispred prodavnice blizu beogradske Slavije napadači oborili na zemlju gde su ga šutirali cokulama u glavu, a onda i udarali delom otkinutog oluka.

Ubijen je samo zato što je bio rom.

Ubice su bile svega tri godine starije od dečaka i osuđene su na deceniju maloletničkog zatvora u Valjevu. Obojica su sa robije izašli aprila 2004.

Dušanova sestra Dušanka, na 25 godišnjicu tragične smrti svoga brata dala je intervju za BBC na srpskom, u kojem je opisala poslednje trenutke koje je provela sa Dušanom. 

Tu subotu Dušan Jovanović je sa majkom Milicom proveo kod dede u Mirijevu.

Radio je, kaže njegova sestra Duška, „sve ono što najviše voli" - igrao košarku i šah, a stigao je da ode i na pecanje.

Kad je uveče trebalo da idu kući, njemu se nije odlazilo. Krenuli su ka Slaviji zbog oca koji je morao na posao u treću smenu.

- Bila sam u drugom stanju, pa me je terao da jedem, a pošto nisam mogla, rekao mi je: "Moraš, moraš, ako nećeš ti, hoće beba". To su bile poslednje reči koje mi je uputio - priseća se Duška.

Po dolasku kući, Dušan je kroz osmeh ispričao ocu kako je proveo dan, a negde oko devet sati uveče, pitao ga je da li može do susednog marketa po sok.

- Brat je svako veče voleo da uzme koka-kolu i pomfrit i da gleda kečere (američke profesionalne rvače). Tog dana kada je izgubio život, otišao je jedan deo mene", govori njegova sestra Duška Jovanović, za BBC na srpskom. Maleni Dušan je i te subote otišao do obližnje prodavnice koja se nalazila se tik pored njihovog ulaza u Beogradskoj 35.

Odmah po izlasku iz zgrade napala su ga dvojica neonacistički opredeljenih skinheda, koja su ga tukla do smrti.

Pošto ga nije bilo desetak minuta, otac je izašao da ga potraži.

- Zatekao je brata kako leži na betonu ispred radnje, niko mu nije prišao. Jedna ruka je bila ispružena, druga na stomaku, a oči su bile otvorene, nije bilo krvi - ispričala je  Duška Jovanović.

Otac je prvo pomislio da je pao, da bi potom opipao puls sinu, ali ga nije bilo.

Ubrzo je na ulicu istrčala i majka.

Tada su na mesto zločina već stigla kola Hitne pomoć i policija.

- Majka je gledala kako pokušavaju da ožive brata, ali mu je vrat bio polomljen, tako da nisu mogli da mu pomognu - priča Duška.

Ubice dobile 10 godina 

Ubice su marta 1998, pred Okružnim, danas Višim sudom u Beogradu, osuđene na po 10 godina maloletničkog zatvora i upućene na izdržavanje kazne u Kazneno-popravni zavod za maloletnike u Valjevu.

Posebnim rešenjem istog suda kazna im je umanjena, pa su uslovno pušteni na slobodu aprila 2004.

Tokom suđenja, kao i u kasnijim izjavama, obojica su govorili kako su te večeri bili pripiti i da „nisu išli sa ciljem da nekog ubiju, već da se sve završi na batinama".

Porodica Jovanović je nedugo posle tragedije prodala stan i odselila se iz Beogradske ulice, prvo u Marinkovu baru, a onda u Mirijevo gde su podigli kuću.

- Majka Milica je mnogo teško to podnela, kako bi sišla ispred zgrade, tako je gubila svest, a za tih šest meseci, koliko su još bili na Slaviji, dva puta je pokušala da se ubije - govori Duška Jovanović.

Tuga i bol su nastavili da je prate do kraja života koji je samoubistvom okončala 2015.

Godinu dana kasnije i otac Aleksandar je preminuo.

Njihova ćerka Kristina, rođena tri godine posle Dušanove smrti, tada je ostala sama, pa je Duška postala njen staratelj i dovela je u Švedsku gde živi od 2002.

(BBC)

BONUS VIDEO

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI