MILUNKA SAVIĆ JE POSLE RATA POSTALA ČISTAČICA Bila je najodlikovanija, heroina je posle Dana primirja doživela ljubav - pa sunovrat

Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se u znak sećanja na 11. novembar 1918. godine, kada je u francuskom gradu Kompjenu potpisano primirje, čime je okončan Prvi svetski rat.

Upravo ovaj datum je dan kad treba da se podsetimo života heroine Milunke Savić. 

Milunka Savić Gligorević bila je srpska junakinja Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, kao i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.

Ranjavana je u borbama devet puta, a zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.

Rođena je 1890. godine ili 28. juna 1892. godine kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Staroj Raškoj, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete.[3][4][5] Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana.[6][5] Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra / 3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu.  Registrovala se pod imenom Milun Savić.

U Balkanskim ratovima 1912. godine i 1913. godine borila se preobučena u muškarca. Njen pol je otkrilo bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci. 

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar - koji ju je odredio u Drugi puk. Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine.  Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika. 

Mi smo pevali kad' nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Kakav divan narod. Pevali smo kad' smo umirali na ostvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu... 

Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom. Nakon rata i formiranje nove države Kraljevine SHS/Jugoslavije boravi sa vojnom službom u Mostaru. Tamo upoznaje u vojsci osam godina mlađeg Veljka Gligorijevića za kojeg se ubrzo udaje. Nakon demobilizacije, 1920. godine, Milunka kao vojni veteran i Solunac dobija od države po zakonu imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kraj Novog Sada. Ovo naselje je formirano dodelom zemlje vojnim veteranima. U ovom naselju, Milunka je na svom imanju sazidali kuću a 1924. godine sa suprugom Veljkom dobija kćerku Milenu.

Zbog nesuglasica, njen brak sa Veljkom se raspada i ona se po razvodu 1929. godine seli u Beograd gde dobija posao u jednoj od najmoćnijih finansijskih institucija Kraljevine Jugoslaviji. U pitanju je tadašnja Hipotekarna banka, bivša Uprava fondova Kraljevine Srbije, u čijoj velelepnoj zgradi se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu. Pošto nije imala škole i stručne spreme, dobila je jedini posao koji je mogla da obavlja, a to je posao spremačice koga se kao časna žena ne samo nije stidela, već ga je vrlo savesno obavljala. Napredovala je u službi i rukovodila je čistačicama zgrade Hipotekarne banke, dok je imala, odličnu platu za to vreme i za takvu vrstu posla, koja je bila na nivou jednog lekara ili inžinjera. Treba imati u vidu da je Milunka pripadala generaciji žena sa sela koje su od malih noga sticale radnu naviku i kondiciju da obavljaju raznovrsne kućne i poljske poslove kao i poslove oko marve.

Milunka je tada kao samohrana majka bila u stanju da sagradi ponovo vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedakeko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja se u to vreme takođe gradi. Tada su se na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.

Milunka ima veliki ljubav prema deci pa se posvećeno odlučuje bavi humanitarnim i hraniteljskim radom. Pored svoje ćerke, usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.[14][6] Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke, sa isključenom strujom, a noću je prela vunu.

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela. Početkom 1936. je izveštavano o njenoj nameri da se priključi etiopskoj vojsci u Abisinskom ratu. 

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Nakon rata, vlast joj je 1945. godine dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda dodelila joj je, 1972. godine, jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.Porodična kuća je prodata 1974. godine.

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.

Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata.

BONUS VIDEO

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI