BESA JE NAJPOZNATIJA ALBANSKA REČ Ovo su njihova plemena koja su je POGAZILA: Da će životom braniti srpske Dečane, Devič i Patrijaršiju

Starije generacije danas na KiM i dalje jako dobro znaju šta to znači, ali savremen način života i neka nova “pravila” guraju besu sve više u zaborav.

Nedavno snimljena televizijska serija podsetila je pojedine gledaoce u našem regionu na ulogu bese među Albancima, a one mlađe delimično zainteresovala o njenom značenju. Šta je besa i ima li je danas?

Kao osnovno načelo zbornika nepisanih pravila Leke Dukađina iz 15. veka, besa je važila za njegovu najvažniju odredbu. Albanci kažu da besa sažima najbolje ljudske osobine, pa je zato postala ne samo sastavni deo morala kolektiva u zatvorenoj plemenskoj zajednici, nego i nerazdvojna komponenta etike pojedinca, pojam časti i poštenja.

Uspostavljanje bese vremenski se poklapa sa životom Đurđa Kastriota - Skenderbega, najznačajnije ličnosti albanske istorije, ali se vezuje za ime Leke Dukađina, misterioznog pripadnika porodice Dukađin, o kome se zna malo preciznih podataka, a njegovo poreklo i zaostavština, uostalom kao i Skenderbegovo, na specifičan način spajaju Albance i Srbe.

Kolika je snaga pravila, koja se pripisuju ličnosti za koju nije sasvim sigurno da je uopšte postojala, možda se najbolje može opisati mnogo puta izgovorenom rečenicom među pripadnicima albanskih plemena: "Tako je rekao Leka!" U vremenu kada nisu postojali država i zakoni, Lekin kodeks je donosio rešenje za mnoge dileme, nesuglasice, sukobe i sporove.

Kršenje date reči najveća sramota

“Kanon Leke Dukađina je sastavljen 1450. godine. U pisanom obliku nije sačuvan, a korišćen je tokom celog srednjeg veka i feudalizma u albanskom društvu. Kanon je predvideo rešavanje pravnih problema u javnoj sferi, uključujući građanske i krivične aspekte. Zakoni su prilagođeni tadašnjim prilikama, a prema okolnostima modifikovan je i pravni sadržaj kojim su se rešavali problemi u društvu. Kanonska pravila Leke Dukađina sažeo je i napisao Štjefan Đeković, a knjiga je objavljena 1933. godine”, objašnjava za Kosovo onlajn profesor Bedri Muhadri iz Instituta za istoriju „Ali Hadri“ u Prištini.

Muhadri napominje da je besa jedan od načina na koji je zakon Leke Dukađina sprovođen, a iz tog vremena ostale su neke od albanskih izreka koje se tiču bese: "Čast Albanca se ne može kupiti", "Albanac će radije umreti nego pogaziti reč" i "čast Albanca je vrednija od zlata".

“O besi se govori u sedmoj glavi kanona. U slučajevima pravnih sporova, bilo imovinske prirode ili drugih delikata u albanskom društvu, tada se sazivalo starešinstvo. To su bili ljudi sa autoritetom i davalo se rešenje na osnovu normi Leke Dukađina. Na kraju je traženo da besu daju obe strane, i izvršilac i oštećeni. Kada se položi zakletva, povreda date reči smatrala se teškim krivičnim delom. Besa je jedna od najstarijih vrlina albanskog naroda, svečana obaveza da zajedno delujemo za zajednički cilj. Vera se daje za lična, porodična, društvena i nacionalna pitanja“, ističe Muhadri.

Besa je reč data za nešto važno, dodaje Muhadri, obećanje koje se daje voljno i sa sigurnošću da će se održati, časna reč da se ispuni obaveza koja se preuzima.

“Prema albanskoj tradiciji, u trenutku kada se ovaj zavet daje, osoba treba da bude spremna da žrtvuje svoj život da bi ga ispunila. Čovek koji čuva veru naziva se vernim čovekom. Koristimo reči kao što su besa-besa, koje su svečane reči u trenutku davanja časne reči. Obećanje se daje usmeno, zaklinjanjem na datu reč. Besa je u velikoj meri bila u upotrebi među Albancima u velikim društvenim događajima. Na primer, albanski kneževi su se 1444. okupili u skupštini Lježa da se uključe u borbu za slobodu zemlje. Svi su jednoglasno obećali da će se pridržavati postignutog sporazuma. Formiranjem Prizrenske lige 1878. data je besa za borbu za nezavisnost Albanije protiv osmanske vlasti. I u drugim vremenima kada je traženo jedinstvo albanske mase za ostvarivanje njihovih zakonskih i političkih prava, oni su davali reč i tako kroz veru stvarali trajno poverenje i koheziju. Svako kršenje date reči smatra se teškom uvredom“, kaže Muhadri.

Ipak, besa se pre svega dovodi u vezu sa “krvnom osvetom”, koja je dugo među Albancima bila prisutna i mnogim porodicama otežavala život. Na severu Albanije, Kosovu i Metohiji i u delovima Crne Gore i Makedonije i danas su se zadržali običaji vezani za krvnu osvetu, čija je besa sastavni deo.

"Preko bese uspevalo je i da se pronađu dobra rešenja za ublažavanje teških situacija. Uz pomoć bese rešavali su se sukobi i ubistva. Davana je od strane oštećenog i kako bi porodici ubice bilo omogućeno da, na primer, u vreme žetve pšenice jedan od članova bude oslobođen opasnosti da će biti ubijen“, naglasio je Muhadri.

Zanimljivo je da je besa i u srpsko-albanskim odnosima često igrala važnu ulogu, posebno kada se uzme u obzir složenost problema koji opterećuju odnose ne samo dva naroda, nego i političku scenu Balkana, Evrope i sveta, od poslednjih decenija 19. veka do danas.

Čuvena je priča o bratimljenju čuvenog kačaka iz Drenice Azema Bejte Galice i četničkog vojvode Koste Pećanca, koji je u oktobru 1918. stigao u rejon Peći s desetak svojih saboraca. Albanski izvori nerado o ovome govore i iznose rezervu, što je sa stanovišta današnjeg stanja na Kosovu razumljivo. U svakom slučaju, Bejta je sa “nekoliko stotina Arnauta” primorao na predaju austrijski puk na potezu između Kosovske Mitrovice i Peći, i zajedno sa srpskim četnicima ušao u Peć. O tome, kao i o svim složenostima srpsko-albanskih odnosa, postoje svedočanstva, poput knjige “Srbi i Albanci kroz vekove” Petrita Imamija, dugogodišnjeg istaknutog profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Zanimljivo je pomenuti i detalj, da su pre zajedničke borbe Bejte i Pećanca protiv Austrijanaca, monasi iz manastira Visoki Dečani predali arnautskim vojvodama iz Rugove dva velika zlatna krsta, jedan sa Dečanskog oltara, a drugi je bio Dušanov.

“Oni su ih stavili pod one njihove jeleke i izgubili se u planinu, a kad se rat završio, doneli ih i bez reči stavili na oltar. Besa je tada još bila najsvetija reč”, zabeležio je akademik Aleksandar Deroko, slavni arhitekta i jedan od legendarnih 1.300 srpskih kaplara u Prvom svetskom ratu.

Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane i još nekoliko srpskih manastira su, inače, u vreme najteže po Srbe na Kosovu pod Osmanlijama, od kraja 17. veka, štitila albanska plemena Gaši, Klimenti i Krasnići. Čuvanje manastira bilo je nasledno. Patrijaršiju u Peći čuvale su vojvode iz porodice Žij Rugove (iz plemena Klimenti), Dečane iz porodice Salih Ruste (iz plemena Gaši), Devič u Drenici iz porodice Behram Vojvode (takođe iz plemena Gaši), iz sela Lauše, Albanci su čuvali i manastir Sveti Marko Koriški kod Prizrena, manastir Gorioč kod Istoka, crkvu u Bijelom Polju kod Peći, crkve u okolini Prizrena i druge. Manastirski vojvoda koji je čuvao Pećku patrijaršiju u Prvom svetskom radu dobio je od države penziju.

Besa koju su dali članovi ovih albanskih porodica bila je garancija monasima u najtežim vremenima. Neki su stradali upravo prilikom odbrana manastirskih imanja od nasrtaja njihovih sunarodnika Albanaca.

Manastirske vojvode i uticaj komunizma

S dolaskom komunista nakon 1945. uloga manastirskih vojvoda prešla je na simboličnu. Međutim, iz sačuvanih manastirskih arhiva vidi se da su ponekad učestvovali u rešavanju sudskih sporova oko imovinsko-pravnih odnosa, kao svedoci ili posrednici. Pri ustoličenju patrijarha Germana u Pećkoj patrijaršiji 1960, na fotografiji vidimo i manastirskog vojvodu. Tom prilikom, a i u nekoliko navrata kasnije, srpska patrijaršija i Eparhija raško-prizrenska su i materijalno pomogle albanske porodice koje su pomagale Dečane tokom nemačke okupacije, posebno nastradale članove porodice Azemi.

Komunistički zakoni i negativan odnos prema crkvi, doneli su i pljačke i nasrtaje lokalnih Albanaca na manastirsku imovinu, pre svega na šumu, kao i provokacije i napade na manastirska bratstva. Кomunističke vlasti retko su ih sankcionisale. Napadi su postajali sve intenzivniji, pogotovo nakon smene komunističkog funkcionera Aleksandra Rankovića 1966. Tada se gotovo na nedeljnom nivou umnožavaju mahom nekažnjeni incidenti. Već 1970. iguman Makarije registrovao je oko 50 slučajeva napada.

Kako navode crkveni izvori, 1986. godine bili su bolji momenti po ovom pitanju. Porodica Demukaj, kada je preminuo stari vojvoda Ali Ljan, uvažila je igumana Dečana i pozvala ga na sahranu i uvrstila u red ožalošćenih. Potom je, nakon "porodičnog sastanka“ ovog bratstva, došlo i do izbora novog vojvode, Alijevog sina Hiseina Demukaja, te uverenja igumanu da žele da ostanu „pravi prijatelji manastira“.

Episkop Pavle i iguman Justin sa radošću su primili ovakve vesti, potvrđujući zvanje vojvodi Dečana. Međutim, ovo je potrajalo kratko. Za Božić 1991. episkop Pavle izvešten je da su dva dana ranije muški predstavnici porodice Demukaj posetili manastir i da su delovali prilično uzrujano.

"Izjavili su mi da oni više ne smeju da štite manastir, jer kako kažu zaprijetili su im meštani sela Dečana da ukoliko oni i dalje budu čuvali manastir, da će se oni kao cijela kuća izbrisati iz muslimanskog svijeta i da oni više ne smeju biti niti Šiptari niti muslimani. Mladi Vojvoda sam je vratio knjigu „Riznica manastira Dečana“, na kojoj je bila posveta knjige njemu kao mladom Vojvodi jer,veli, „ako mi nađu moji kućni prijatelji, više me neće smatrati da sam Šiptar nego Srbin“.

Tako je i suspendovana tradicija porodice Demukaj duža od jednog veka, a ugašena i institucija koja je postojala možda i bezmalo 500 godina. Danas na Kosovu nekadašnjih vojvoda odavno nema, a napadi na Srbe i srpske crkve su skoro svakodnevna pojava.

Izbledeli ostaci fenomena bese

Predsednik Matice Albanaca u Srbiji Demo Beriša istakao je za Kosovo onlajn da je besa tradicionalna norma jednog naroda koji je prošao kroz tešku istoriju.

“Kao pravna norma naroda koji se nikad nije potčinio ili ponizio normama okupatora u raznim etapama, besa je postala komponenta svakodnevnog etno-psihološkog fenomena albanskog naroda. Ali, kada je reč o besi kod Albanaca u moderna doba, moraju se posmatrati dva aspekta. Prvi je onaj koji je proistekao u vreme kada je albanska zajednica bila zatvorenog tipa. Odatle su pozitivni sporazumi koji su postignuti o čuvanju Pećke patrijaršije, manastira Visoki Dečani, Gračanice i drugih. Kada su albanske vojvode preuzimale odgovornost za zaštitu svetinja i srpskog naroda, kao sto je vojvoda Ramo iz Rugovske Klisure i druge poznate porodice - Keljmendi, Beriša, Gaši, Krasnići, a ista plemena su i danas najviđenija na Kosovu. Takođe, takav primer je i besa od strane Esata Paše Toptanija data srpskim komandantima za prelaz preko Albanije u Prvom svetskom ratu i obezbeđenja bokova srpskoj vojsci što je bilo od posebnog značaja”, navodi Beriša.

Međutim, po njegovim rečima, novije vreme ukazuje da je veliki uticaj modernog savremenog života i na značaj i ulogu bese kod Albanaca. Nova vremena donela su nepoštovanje nekadašnjih običaja i moralnih uzusa koji su se nekada kroz generacije prenosili sa kolena na koleno.

"Otvaranje albanskih fisova i porodica, odlazak u inostranstvo, uticaj na kulturu, religiju i sve društvene pore kod Albanaca doprineli su da i nekada čuvena reč besa, koja je bila jača od bilo kakvog zakona, bledi i gubi svoj moralni smisao. Stoga se danas može govoriti o slabljenju ovog fenomena među Albancima. Ključno je pitanje koliko se izbledeli ostaci fenomena bese, koja je nekad bila jača i od kamena, danas mogu smatrati onom besom iz vremena Leke Dukađina“, zaključuje Beriša.

(Kurir/Kosovo online)

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI