NIJE HTEO DA UČI, A ONDA GA JE OBRENOVIĆ UZEO POD SVOJE! Sin imućnog trgovca tako je postao jedan od najvećih državnika

U našoj istoriji zabeležen kao jedan od tri velika srpska državnika - pored Jovana Ristića i Nikole Pašića.

Rođen je u selu Garašima kod Aranđelovca.

Otac mu je bio Milutin Savić, imućni trgovac i učesnik oba ustanka. Njegovo školovanje bilo je, kažu istoričari, neredovno i površno. Bogati otac dovodio je kući učitelja da mu decu uče knjizi. Potom je Iliju poslao u grčku školu u Zemunu i nemačku u Orahovici (Banat). Na tome se, smatra se, i završilo njegovo školovanje.

Prvo je pomagao ocu u trgovini, a 1837. knez Miloš Obrenović ga je uzeo u državnu službu i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a kasnije u Beogradu. Kada je uveo regularnu vojsku, knez Miloš je postavio Garašanina za starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša boravio je neko vreme u Vlaškoj.

Tokom Krimskog rata (1853—1856) na rusko insistiranje Garašanin nije imao dodira sa vladom, ali ipak vršio je veliki uticaj na politiku vlade preko svoga bivšeg pomoćnika Jovana Marinovića, koji je sa njim delio mišljenje.

Marinović i Garašanin su sumnjali da Rusija može da pobedi u Krimskom ratu, pa su smatrali da bi Srbija kao ruska saveznica mogla da izgubi sve i da je najbolje da Srbija održava neutralnost. Sa njim se često konsultovao i knez. Međutim knez Aleksandar Karađorđević je nakon ruskog povlačenja u ratu počeo da menja svoju prorusku u proaustrijsku politiku.

Kako je odmicao Krimski rat Garašanin je sve više bio razočaran i ogorčen zbog francuske proaustrijske politike, piše Wikipedia. Tokom 1855. francuski i engleski konzul i turski paša tražili su od kneza da Garašaninu poveri mesto predsednika vlade. Garašanin je odbijao, jer se više nije slagao sa kneževom proaustrijskom politikom. Nakon Krimskog rata prešao je u opoziciju, jer je knez pokušavao da uz austrijsku podršku ojača ličnu vladavinu. U oktobru 1855. Garašanin je počeo da traži od Francuza da kneza uklonu sa srpskog trona. Pisao je 1856. knezu veoma oštro pismo.

Knez je našao jak oslonac u svojim i ženinim rođacima, koje je postavio na razne važne položaje. Drugi važan oslonac bila mu je Austrija, a austrijski konzul Teja Radosavljević postao je najmoćnija ličnost. Glavna unutrašnja politička borba vodila se između Saveta i kneza, koji je uz austrijsku podršku protuzakonito krnjio prava Saveta. U tom sukobu Garašanin je bio na strani Saveta. Garašanin je ponovo postao član Saveta od 9. aprila 1857. U borbi protiv kneževe austrofilske politike, tražio je oslonac ne samo kod Francuske, nego i kod Porte, pa i kod Rusije, kojoj se, pored svega onoga što mu je ta sila učinila 1853, bio približio i zadobio njeno poverenje. Prilikom Tenkine zavere 1857, knez Aleksandar, podstaknut austrijskim konzulom, hteo je osumnjičiti i Garašanina da je bio upleten u zaveru, ali, na kraju krajeva, nije mu mogao učiniti ništa zbog francuske diplomatije, koja ga je uzela u zaštitu. Od toga trenutka Garašanin je odlučno radio na obaranju Karađorđevića. Njegova je zasluga i razdvajanje Porte i Austrije, koje su dotad zajedno podupirale Aleksandra Karađorđevića, što je izazvalo Portinu intervenciju protiv njega.

Borba protiv kneza

Početkom 1858. Garašanin se izmirio i udružio sa drugim moćnim oligarhom, Tomom Vučićem, sa ciljem da zajednički ruše kneza. Prišao im je i najbogatiji Srbin Miša Anastasijević, koji je bio ljut na kneza, jer mu je zet Radovan Damnjanović umro u zatvoru. Posle Etem-pašine misije Garašanin je 12. aprila 1858. postao ministar unutrašnjih poslova u vladi Stevana Magazinovića, koju je Porta, poduprta Rusijom i Francuskom, nametnula Aleksandru Karađorđeviću. Ušao je u vladu s namerom da otera kneza. Kao ministar unutrašnjih poslova nadzirao je policiju, vojsku i državnu vlast i imao je veliku ulogu u sudbonosnim događajima. Sama inicijativa za sazivanje Narodne skupštine potekla je od liberalnih političkih krugova i od naroda. Garašanin je tu sveobuhvatnu narodnu agitaciju iskoristio protiv kneza, pa je plašio kneza i vladu da ako se ne sazove Skupština, da bi moglo da dođe do otvorene pobune. Krajem avgusta 1858. Garašanin je strašeći mogućom revolucijom, nagovorio Savet da neznatnom većinom donese odluku o držanju Skupštine. Knez je nakon velikog protivljenja odobrio Skupštinu, zastrašen Garašaninovim pričama o krvavoj revoluciji. Pored otpora kneza Aleksandra i jednoga dela Saveta uspeo je da donese Zakon o Narodnoj skupštini. Rukovodeći izborima za tu Skupštinu kao ministar unutrašnjih poslova nastojao je da bude izabran što veći broj kneževih protivnika. Nadao se da će uz pomoć Skupštine moći da obori kneza i za taj slučaj imao je pripremljeno namesništvo, koje bi upravljalo zemljom, dok se Porta i velike sile ne bi sporazumele o novom knezu. Optuživan je od svojih protivnika da je hteo sam da zauzme presto. Izvesno je da se spremao da bude član namesništva. Što se tiče njegovih pretenzija na presto one ne izgledaju dovoljno dokazane, iako su ga Francuzi spominjali kao mogućeg kneza.

Kada je Svetoandrejska skupština zatražila od Aleksandra Karađorđevića ostavku, on je, uplašen, molio Garašanina da ga odvede svojim kolima u grad Turcima. Garašanin je to i učinio, ali je odmah knežev odlazak u grad objavio kao napuštanje prestola. Sutradan je Sv. Andrejska skupština oglasila Karađorđevića za zbačenog, i umesto da bira namesništvo, odmah uspostavila dinastiju Obrenovića. Uspostavljenje Obrenovića bilo je izvršeno bez znanja Garašanina. Odlučivši da izbegne pošto-poto svako krvoproliće, koje bi moglo izazvati intervenciju Austrije, Garašanin nije hteo da vojsci izda naredbu i rastera skupštinu.

Glavni saradnik kneza Mihaila Posle povratka kneza Miloša, Garašanin se držao po strani. Kada je knez Mihailo Obrenović po drugi put postao knez septembra 1860. nameravao je da radi potpunijeg unutrašnjeg mira nađe mogućnosti za zajednički rad konzervativaca i liberala. Mesto predsednika vlade najpre je ponudio Jovanu Marinoviću, a onda je ponudio i Garašaninu, ali obojica su odbili da budu u istoj vladi sa Jevremom Grujićem. Garašanin je zbog toga ostao van vlade Filipa Hristića. Ilija Garašanin je bio predsednik vlade i ministar inostransih poslova od 21. oktobra 1861. do 15. novembra 1867. Pre preuzimanja dužnosti pokazao je knezu Mihailu svoje Načertanije i tražio je da knez prihvati Načertanije kao državnu politiku kao uslov da bude predsednik vlade. Kada je knez pročitao i odobrio Načertanije kao državnu politiku, tada je Garašanin preuzeo mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Za kneza Mihaila sastavio je oktobra 1861. memorandum, u kome je ukazao na potrebu da se postave nacionalni ciljevi i da se odrede odgovarajuća sredstva. Smatrao je da se ciljevi mogu ostvariti uništenjem Turske i proširivanjem granica Srbije. Zalagao se za pažljivo planiranje opšteg ustanka balkanskih hrišćana unutar Turskog carstva. Zalagao se za brzo naoružanje Srbije, da se balkanski narodi ujedine i da se zajednički oslobode turskog ropstva. Smatrao je da se balkanski narodi trebaju osloniti na vlastite snage. Tokom 1861. Srbija je bila suviše slaba da bi iskoristila Vukalovićev ustanak i ulazak Crne Gore u rat protiv Turske. Iako je rano započeo da sklapa saveze sa drugim narodima čuvao se od preuranjenog ulaska u rat, pre nego što Srbija postane dovoljno spremna.

Pod knezom Mihajlom Garašanin se bavio gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihajlovu ideju rata s Turskom i živo je radio na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i sa Grčkom. U isto vreme organizovao je propagandu na celom Balkanskom poluostrvu kako bi, čim Srbija zarati s Turskom, nastao opšti ustanak potlačenih naroda protiv Otomanske imperije. Za vreme njegovoga ministrovanja, rešeno je gradsko pitanje i turski garnizoni napustili su sve tvrđave koje su držali u Srbiji.

Godine 1867. Garašanin je iznenada otpušten, po svoj prilici stoga što se previše protivio nameravanoj Mihajlovoj ženidbi sa Katarinom Konstantinović. Prema zabeleškama Nikole Hristića Garašanin je smenjen zbog nesmotrenosti Antonija Oreškovića. Za razgovore Oreškovića i pruskog predstavnika Loberna saznala je austrijska vlast. Knez Mihailo je pre toga od austrougarskog ministra Andrašija dobio obećanje da će Srbija dobiti bar pola Bosne i Hercegovine. Oreškovićeva nesmotrenost je ugrožavala taj sporazum, pa je uklanjanjem Garašanina knez pokušao da dokaže da nije umešan u razgovore sa Prusijom, koja je tada bila neprijatelj Austrije. Otpuštanje Garašanina izazvalo je energične proteste Rusije. Prilikom Mihajlove pogibije 1868. godine zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj.

Bio je vrlo konzervativan u unutrašnjoj politici i birokratski način uprave smatrao je jedinim mogućim. U spoljnoj politici bio je prvi jugoslovenski državnik među Srbima, smatrajući da samo jedna velika jugoslovenska država može održati svoju samostalnost i izbeći zavisnost kako od Rusije tako i od Austrije. Garašanin je ostavio iza sebe ogromnu političku prepisku.

Bio jedan od najvećih državnika i administratora ustavobraniteljskog vremena. Imao je velikih zasluga za utvrđivanje ustavobraniteljskoga režima. Ojačao je policiju u Srbiji i birokratski način uprave. Garašanin je zastupao čvrstu liniju autoriteta i apsolutnu poslušnost potčinjenih. Smatrao je običan narod nesposobnim štićenikom države. O spoljnoj politici sve što je imao da kaže izrazio je u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, ali pod svojim predvodništvom.

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI