ONI SU ŽIVELI PORED LOGORA AUŠVIC IZ KOG SU SE STALNO ČULI KRICI Imali petoro dece, sin bio zloća: Imao je mali bič kojim je tukao Jevreje

Porodica Hes živela je odmah do koncentracionog logora, a glava porodice, Rudolf, bio je upravnik Aušvica u periodu od 1940. do 1945. godine. Ovu sedmočlanu porodicu, majku, oca i petoro dece, od Aušvica je delio betonski zid iza kojeg je pogubljeno više od milion Jevreja dok su oni uživali u prostranoj kući, izobilju hrane i prostranom vrtu.

Porodica Hes živela je do Aušvica jednim mirnim, ušuškanim životom, a za zarobljenike nisu marili. Veoma je verovatno da su Jevreji njih i te kako čuli sa druge strane zidina.

Hedvig Hes je bila domaćica kuće i žena ozloglašenog naciste Rudolfa Hesa koji je upravljao koncentracionim logorom čak pet godina. Oni su imali petoro dece koja su živela sa njima. Hesova žena je nakon ubistva svog muža rekla da "nije imala pojma šta se dešavalo iza zidina njihove porodične kuće".

Bridžit Hes je sa svoje četvoro braće i sestara imala idilično detinjstvo po svim standardima, a za svog oca je smatrala da je "najlepši čovek na svetu". Njena majka opisala je njihov dom u Poljskoj kao "raj" sa kuvarima, dadiljama i čistačicama koje će zadovoljiti sve njihove potrebe. Umrla je u Americi u 80-im godinama.

Nikome nije jasno kako je porodica mogla da živi u blagostanju nadomak najvećeg genocida na svetu koji nikoga nije ostavio ravnodušnim...

Hes je bio komandant sa najdužim stažom u Aušvicu, koji je danonoćno nadgledao svakodnevna masovna ubijanja tri i po godine, pre nego što se vratio u svoj dom na 150 metara od dimnjaka krematorijuma.

Postavljen je na mesto komandanta Aušvica, na zapadu Poljske, koju su okupirali nacisti u maju 1940. godine, kada su u njemu bili smešteni politički zatvorenici. Na njegov nalog nastavljeno je usavršavanje i testiranje tehnika za masovna ubistva što je dovelo do izgradnje četiri gasne komore i krematorijuma.

Iako je smenjen 1943. godine, njegova supruga i deca Klaus, Hajdetraud, Inge Bridžit, Hans Jirgen i Anegret, nastavili su da žive u vili. Kasnije se u maju 1944. godine vratio da nadgleda ubistvo 400.000 Jevreja iz Mađarske.

Uprkos užasima koji su se dešavali u logoru, porodica Hes je živela povučeno unutar zidina svoje vile, a unutrašnjost kuće slikovito je opisala poljska domaćica Anijela Bednarska u svom dnevniku. U njemu je do detalja opisan nameštaj koji su izradili logoraši, a kuća u kojoj su živeli i dan danas postoji.

Takođe, 2007. godine, kuću Hesovih je posetio istoričar Ian Bekster koji se uverio da je sve što je Anijela Bednarska napisala u svom dnevniku istinito.

"Bila je tu Hesova radna soba u koju se moglo ući iz dnevne ili trpezarije. Crni nameštaj, sofa, dve fotelje, sto, stolice i stajaće lampe bile su u dnevnoj sobi. Jedan od delova je bio i zaključan, tu je Hes držao cigarete i votku. Nameštaj je bio braon, mat, napravili su ga  logoraši. Trpezarija je bila ukrašena tamnosmeđim nameštajem napravljenim u logoru, sto na rasklapanje, šest stolica, zastakljeni orman za stakleno posuđe, kredenac i prelepi stalak za bilje", opisala je Anijela u svom dnevniku.

U sobi Hesa i njegove supruge bili su dva kreveta, orman veliki, koji su takođe napravili logoraši, i orman sa staklenim vratima koji je koristila njegova žena. Bila je i sofa, udubljena i kožna. Iznad kreveta je bila slika, šarena uljana koja prikazuje gomilu poljskog cveća.

Prvi sin u porodici Hes je opisan kao "nestašan i zlonameran", a domaćica je opisala da je uvek nosio "mali konjski bič" kojim je tukao zatvorenike koji su radili u kući.

U kući je radio i zarobljenik Aušvica, ali kao baštovan, koji je morao da izvršava sva naređenja gospođe Hes. Rekao je za njih da su "žestoki neprijatelji Poljaka i Jevreja".

"Mrzeli su sve što je poljsko, gospođa mi je često govorila da svi Jevreji moraju da nestanu sa zemaljske kugle, a doći će vreme i za engleske Jevreje", opisala je Bendarska.

Porodica Hes je najviše volela Jehovine svedoke koje su zapošljavali da im pomažu u kući i smatrali su ih "najpouzdanijim i najbrižnijim", prenosi istoričar.

Bekster je opisao čak i da se Hes povezao emotivno sa jednom austrijskom političkom zatvorenicom u Aušvicu, Eleonorom Hodis. Ona je radila u vili njegove porodice, a u svom svedočenju je istakla da je 1944. godine primetila da se on "izrazito zainteresovao" za nju.

"Učinio je sve da me favorizuje i olakša mi pritvor", objasnila je i opisala da ju je poljubio kada su bili sami.

"Komandant je prvi put pokazao svoja osećanja prema meni 1942. godine. Njegova žena je bila napolju, a ja sam bila u vili, sedela pored radija. Prišao je i bez reči me poljubio, uplašila sam se i pobegla u toalet. Od tada više nisam dolazila, govorila sam da sam bolesna. Uvek me je tražio, nekada sam se sakrivala, ali sam dva puta morala opet u kuću", ispričala je Eleonora.

Porodica je napustila Aušvic 1944. godine u novembru kada se Hes preselio u ženski koncentracioni logor Ravensbrik severno od Berlina, kako bi nadgledao dalje istrebljenje Jevreja i političih zatvorenika.

Nakon poraza nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu 1945. godine, Hes je vešto bežao policiji skoro godinu dana pre nego što je uhapšen.

Hes je svedočio na Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu. Kada je optužen za ubistvo tri i po miliona ljudi, odgovorio je: "Ne. Samo dva i po miliona — ostali su umrli od bolesti i gladi".

Komandant je 1947. godine osuđen na smrt i obešen pored krematorijuma u Aušvicu.

Zona interesovanja novi je film Džonatana Glejzera zasnovan na životnoj priči Rudolfa Hesa, naciste zaduženog za Aušvic, koji je zajedno sa svojom ženom i petoro dece živeo ispred zidina koncentracionog logora u kojem je ubijeno više od milion Jevreja.

Film je nominovan za Oskara, a inspirisan je istoimenim romanom iz 2014. godine poznatog britanskog pisca Martina Amisa.

Reditelj je želeo da dočara život porodice čiji je prvi "sused" bio Aušvic pa je to tokom snimanja koristio razičite vrste zvukova - prigušeni krici, pucnji, brujanje mašina, a vidi se i dim koji izlazi iz krematorijuma.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI