ČEKAJUĆI NAJVAŽNIJI POZIV Srbija na dnu lestvice po broju donora

Nekada život donese teška iskušenja, duboki osećaj nemoći, spoznaju da život gubite, da curi iz vas kao pesak iz peščanog sata, a dani se pretvaraju u neprestani vrtlog straha, iščekivanja, beznađa, nade.

- Borba za ozdravljenje pacijenata koji čekaju transplantaciju organa je borba za goli život. Kada saznate da je za vas jedini spas transplantacija, kada znate da je Srbija u Evropi na samom dnu lestvice po broju donora, kada ste svesni da vaš opstanak zavisi od svesti i milosti ljudi koji su doživeli tragediju gubitka nekog voljenog i njihove humanosti da odobre doniranje organa, onda se vaši dani pretvaraju u agoniju, u strah da nećete dočekati svoju šansu, posebno ako je u pitanju oboljenje jetre, jer bubrezi imaju dijalizu, a srce mehaničku potporu za rad kao most do transplantacije, a u slučaju jetre vi ste osuđenik i ne samo što se loše osećate već svakim danom sve lošije izgledate i užasno je teško ne samo za pacijenta već i celu njegovu porodicu - podseća pričom na teško iskustvo kroz koje je lično prošao Mladen Todić iz Požarevca.

Neznanje i predrasude

Samo jedna donacija tkiva može da spase više od 50 ljudi. Nažalost, svest o značaju doniranja organa na veoma je niskom nivou u Srbiji.

- Otpor je ogroman. Naš narod transplantaciju vezuje za trgovinu organima i za razne teorije zavere. Nedovoljna informisanost je ono što stvara otpor, strahove, predrasude. Zato svi zajedno, pacijenti, lekari, prosvetni radnici, crkva, mediji, moramo doprineti tome da transplantacija ne bude tabu tema. Naši ljudi su humani, i to su pokazali nebrojeno puta. Potrebno je da ih detaljnije upoznamo s tim kako funkcioniše sistem transplantacije i doniranja organa, da znaju da su lekari koji se bave ovom granom medicine vrhunski stručnjaci, da im se objasni razlika između kome i moždane smrti, što je i najveća nepoznanica u široj javnosti i izvor otpora i nerealnih strahova - objašnjava naš sagovornik.

U Srbiji se izvode transplantacije jetre, bubrega i srca, ali se, pored organa, s velikim uspehom izvode i transplantacije rožnjače, kao i transplantacija koštane srži.

Foto Hemofarm

- U martu 2014. stavili su me na jedinstvenu listu čekanja za transplantaciju jetre. Tokom 2015. pozivan sam četiri puta, ali uvek su me vraćali kući jer je drugi pacijent bio kompatibilniji s donorom ili u kritičnijem stanju. A onda je kod mene došlo do naglog pogoršanja. Vreme je prolazilo, donora nije bilo – priča svoje dramatično iskustvo Mladen Todić, i nastavlja: - A onda 14. oktobra 2016. neko human i plemenit dao je saglasnost za doniranje organa svog preminulog sina i time rekao veliko „da“ mom životu. Nema dana da ne pomislim na svog donora i njegovu porodicu. Oni su, umesto tačke, na moj život stavili zarez, oni su omogućili mojoj ćerki Nini da raste uz oca, oni su sprečili da moja supruga Tamara postane udovica. Danas sam u kontaktu sa porodicom svog donora. Kontaktirali su sa mnom putem društvenih mreža, pitali da li sam dobro. Ono što sam saznao o svom donoru, njihovom preminulom sinu i bratu, mnogo mi znači, a posebno njegova slika koju su mi poslali. I nema dana da  se njemu, svom donoru, u sebi ne zahvalim. Na Zadušnice za njega palim u crkvi sveću.

Za nečiji novi udah

Mladen je danas zdrav, poslovno aktivan čovek koji se bavi i sportom. Sa svojim „saborcima”, transplantiranim pacijentima, ali i s onima koji čekaju na transplantaciju osnovao je Udruženje „Zajedno za novi život”, i ističe:

- Jedan donor može spasti i produžiti do osam života i ostaviti na okupu osam porodica, što je merilo humanosti čina doniranja organa. Zato već sedam godina kroz brojne aktivnosti pokušavamo da značaj doniranja organa približimo našim građanima. Organizovali smo, pored ostalog, preko 20 javnih tribina, u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu, na maloj sceni postavili smo predstavu „Život je najveće i najlepše čudo”, deo smo i kampanje koju je s istim humanim ciljem pokrenula Fondacija Hemofarm pod nazivom „Najvažniji poziv u životu“ i u kojoj učestvuje više od 15 naših članova. Neretko me pitaju zašto toliko vremena posvećujem tom aktivizmu. Odgovorim da je to zato jer je neko u oktobru 2016. za mene učinio daleko više, poklonio život i sreću meni i mojoj porodici.

U Srbiji trenutno 2.000 ljudi čeka na transplantaciju organa.

Piše: Aleksandra Gazivoda

BONUS VIDEO 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI