"PODIGNEM POGLED, NJE NEMA!" Nestalo dete je najveći strah svakog roditelja: Plačem i nakon 27 godina!

Jedan korisnik društvene mreže X podsetio je na svoje iskustvo sa nestankom deteta na plaži.

 

 

- Bilo je to devedesetih godina u Budvi, moja ćerka je tada imala skoro tri godine. Bio sam na plaži s njom oko 11 ujutro. Žena mi je ostavila da je pazim dok je ona otišla. Ćerka je igrala sa peskom na dva metra od mene, a ja sam čitao. Bila je na desetak metara od vode. Gledao sam je svaki put kad bih podigao pogled sa knjige. Posle nekoliko redova, podignem pogled, i ona više nije bila tu. Prošlo je samo 20-30 sekundi od kada sam je poslednji put video - deli on.

- Pogledam levo, desno, još nisam bio zabrinut, ali je nisam video. Ustanem, pogledam oko sebe, prilazim mestu gde se igrala, vidim lopaticu, počinjem da zovem njeno ime, pitam ljude da li su je videli. Niko nije. Prošlo je manje od minuta. Osećam kako mi se stomak steže. Počnem da trčim unaokolo i da je dozivam. Otišao sam do vode, vrištao sam. Stomak mi je postao veličine stegnute pesnice. Trčao sam okolo i vikao. Verovatno je prošlo dva minuta. Želudac mi se smanjivao dok nisam osećao kao da mi se srce pretvara u crnu rupu.

Nakon što mu se pridružila žena i obavestio je šta se dogodilo, počeli su da traže na različite strane.

- Nije me odmah kaznila, ali znao sam da će kasnije. Složio sam se s tim, nisam imao prigovora, osećao sam da je to zasluženo. Razdvojili smo se i krenuli u suprotnim pravcima. Nisam bio svoj dok nisam čuo da se izgubljena deca drže kod bine. Potrčao sam tamo i izdaleka sam vidio svoju ćerku kako stoji na bini sa još nekoliko dece. Još uvek je držala koficu. Osetio sam se kao svoj, skočio sam na binu, zagrlio sam je plačući, osetio sam najveće olakšanje u životu. Sreću. Ljubav. Krivicu. Plačem i sada se sećajući svega posle 27 godina - napisao je taj korisnik mreže X.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI