"NA KOŠARAMA SAM LAKŠE RANJEN" Vojislav, najmlađi borac sa Košara je bio TRI MESECA U KOMI I GODINU DANA SLEP, a opet bi se borio

Među najmlađima na braniku otadžbine bio je Vojislav Vukašinović. Imao je samo 19 godina kada je u martu 1998. godine otišao na redovno odsluženje vojnog roka Vojske Jugoslavije u Kosovsku Mitrovicu i tako postao deo poslednje generacije vojnika koja je položila zakletvu direktno na Kosovu i Metohiji!

Jedan od najmlađih, preživeo je horor.

Jedva je živu glavu Vojislav tamo izvukao, a opet bi, kako kaže za Alo! - sve ponovio! 

Nedavno je Vukašinović, inače rođeni Kraljevčanin i predsednik RVI Kraljevo, davao intervju za jednu lokalnu televiziju. Rekao je, skoro 26 godina nakon što je otišao na Prokletije, rečenicu koja svedoči njegovom herojstvu. 

Alo

 

- Na Košarama sam lakše ranjen - rekao je. Začudio je izjavom voditeljku koja je rekla: 

- Čekajte, pobogu... Imali ste 19 godina, deset gelera vas je pogodilo u glavu, tri meseca ste bili u komi i godinu dana slepi?

Na to je ovaj borac odgovorio: 

- Od nas vojnika koji smo se borili na Košarama nikad nećete čuti da se žalimo. Mi smo položili zakletvu da ćemo braniti Srbiju čak i po cenu svojih života. Boreći se na Košarama, tu u prvoj liniji odbrane, čuvali smo Kosovo i Metohiju i branili našu Srbiju. Borili smo se za svoje porodice, majke, sestre, rodbinu, komšije... Mi, koji smo ranjeni, ostavili smo deo sebe tamo gde je trebalo. Imali smo samo jednu želju, molili smo se Bogu da nas pošalje u raj, pakao smo preživeli - rekao je i zaključio:

"Da opet zovu, opet bih otišao!" 

Alo

 

Vojislav Vukašinović, vojnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije i dalje ne može iz sećanja da izbaci taj kobni 17. maj, dana kada je na borbenom položaju posle jake pešadijske vatre sa svojom jedinicom bio izložen i granatirnju iz minobacača i haubica.

Jedna od granata je eksplodirala samo tri-četiri metra od njega i desetak gelera mu se - bukvalno zarilo u mozak.

Sa prve borbene linije, seća se on,  izvukli su ga njegovi saborci predvođeni vodnikom Zlatkom Soluncem, rodom iz Lapova, koji ga je pod teškom artiljeriskom vatrom bukvalno na leđima odneo do takozvane linije izvlačenja.

Odande je prebačen u bolnice u Peći, Prištini i Nišu, a zatim i na VMA u Beogradu.

- Bio sam u komi tri meseca. Godinu dana sam zbog oštećenja očnog nerva bio potpuno slep. Posle sedam operacija i godinu i po dana provedenih u bolnici i na rehabilitaciji, uspeo sam da se oporavim, ali sam ostao 80 odsto invalid četvrtog stepena - priča Vojislav.

Seća se danas dobro delova tela, jauka, vrištanja.

Pale drugove ne zaboravlja, kao ni masakr koji je počinjen nad našim narodom od strane NATO agresora. Čudom je, reklo bi se, živ. 

Posle pakla na Prokletijama, nastavio je da se bori na nekim drugim frontovima. Najpre za ozdravljenje, a sada se bori za one koji to ne mogu sami. Pomaže drugovima u nedaćama, trudi se da se svačiji glas čuje. Najveća vodilja u životu su mu, kako sa osmehom kaže, naslednici koje je dobio. Otadžbina mu je, baš kao i onomad kad se golobrad popeo na Prokletije, uvek u srcu.

Alo

 

I za nju bi - život dao!

Bitka za Košare je najveća bitka u novijoj srpskoj istoriji. Tih nekoliko kilometra uz srpsko-albansku granicu podno Prokletija za Vaskrs 1999. godine postali su srpski Termopil u kojima je 108 golobradih srpskih vojnika izgubilo život.

BONUS VIDEO

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI