"RADUJTE SE VASKRSU I VEČNOM ŽIVOTU" Otac Miajlo rođen je u Južnoj Africi, u vojsci je bio padobranac, borio se na Kosovu, a ovo je njegova poruka za Uskrs

Božja promisao koja vodi svakog čoveka je ono što sam prepoznao sazrevajući i otvarajući oči srca svoga, to je ona poruka svakom od nas da smirujući svoje strasti i želje, boreći se pre svega sa sobom i svojim strastima, otvorimo one duhovne oči koje će moći videti dalje i dublje u večnost. A ta večnost počela je upravo ovim velikim danom vaskrsenja Hristovog. Gospod je nakon vaskrsenja prvo rekao: „Ne bojte se“, pa onda: „Radujte se“. Sa željom da naš narod, zagledan tim očima, ne skreće više sa puta svog spasenja, zagrejan ljubavlju i svetlošću večnom i neprolaznom razgrne mrak u sebi i oko nas, pozdravljam vas najradosnijim pozdravom večnosti „Hristos vaskrese, Vaistinu vaskrese“, reči su sveštenika Miajla Backovića iz Mitropolije crnogorsko-primorske.

Otac Miajlo je u razgovoru za Alo! govorio o najradosnijem hrišćanskom prazniku, svom odrastanju u Južnoj Africi, ali i tome kako se u njegovom domu slavi Uskrs.

Foto: privatna arhiva

Kako se u vašem domu slavi najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs?

- Radost ovog praznika nad praznicima, dana kada je sve prorokovano dobilo svoj smisao, kada je pobeditelj smrti ustavši iz mrtvih doneo pobedu života večnoga i dao nam nadu, ta radost koja je zasijala iz pećine jerusalimske i dan-danas obasjava sva srca i sve domove, pa naravno i moj. Toga dana prvo ćemo u domu božijem, u našim crkvama započeti proslavu na liturgiji pričestivši se telom i krvlju gospodnjim, a onda sa svojom porodicom i bližnjima nastaviti u svojim domovima prenoseći tu liturgijsku radost na naše trpeze simbolom Vaskrsenja, jajetom ukrašenim.

Kakve vas uspomene iz detinjstva vežu za proslavu Vaskrsa i šta se trudite da naučite svoju decu?

- Rođen sam i detinjstvo proveo van otadžbine u Južnoj Africi gde su moji roditelji kao i mnogi drugi iz ovih krajeva otišli da rade. Imao sam sreću da odrastam u hrišćanskoj porodici koja je čuvala veru, predanje i tradiciju. Moja prva sećanja na Vaskrs su iz tada jedine srpske svetinje na afričkom tlu, u Crkvi Svetog Tome u Johanezburgu gde smo brat i ja išli na veronauku. Sa svojim tadašnjim parohom, ocem Draganom, pripremali smo program za praznik, a u predškolskoj ustanovi gde sam išao takođe se veoma obraćala pažnja na ovaj praznik. Sećam se da smo u dvorištu tog vrtića za Vaskrs tražili sakriveno jaje koje je naravno bilo od čokolade, a onda takmičenja u kotrljanju jaja niz neku blagu padinu i mnoge druge igre koje su bile vezane za ovaj divni praznik.

Šta se nalazi na vašoj prazničnoj trpezi i ko je zadužen za nju?

- Najbitnije je da na našoj prazničnoj trpezi budu ljubav i zajednica, da onu liturgijsku zajednicu prenesemo u naše domove, a onda šta je Bog dao, to i poslužimo. Uvek je po mom mišljenju bitnije ko je oko trpeze, nego šta je na njoj. Na mojoj će sigurno biti vaskršnja jaja i radost. A oko nje porodica i prijatelji. Kažu da je žena stub na kojem stoji kuća, slažem se, pogotovo supruge sveštenika koje nose najveći teret naše službe. Tako će za trpezu ljubavi vaskršnje biti zaslužna ona.

Ko u vašem domu uvek pobeđuje u tucanju jajima? Da li vaša deca pomažu u farbanju jaja?

- Kucanje vaskršnjim jajima je posebna radost kada uzvikujemo najradosniji pozdrav „Hristos voskrese“, a onaj sa kojim se kucamo uzvraća „Vaistinu voskrese“. To nije samo kucanje jajima već i svedočenje i potvrda naše vere u vaskrslog Gospoda. Od onog dana kada je Marija Magdalena donela caru Tiberiju jaje i rekla mu „Hristos vaskrse“, i mi, kucajući se, ispovedamo ovu istinu!

Kao paroh u Grblju uvek sam na ovaj dan nakon liturgije organizovao takmičenje za decu u kucanju jajima, na kraju bi pobednik dobio nagradu. Tako i u mom domu, pobednici su uvek deca koja sa posebnom pažnjom i radošću pomažu u farbanju i ukrašavanju jaja.

Koliko smo se danas udaljili od Boga i da li ga se setimo samo kada smo u nevolji? 

- Gospod se svakom čoveku nudi, ne nameće se, već nudi i mi ga po svojoj slobodnoj volji koju nam je on dao prepoznajemo i prihvatamo ili odbijamo. Na razne smo se načine mi kao pojedinci i kao narod udaljavali od Boga, ali je on uvek nalazio načina da nas vrati u svoj spasonosni zagrljaj. Kao što negde ranije rekoh, ako gajimo pamćenje i sećamo se naših predaka i naše tradicije, nećemo se udaljiti od Boga, ako prihvatimo zaborav bio on nametnut ili ne, on će nas otuđiti od Boga, a time i od nas samih. Jedno je sigurno, svaka je ljudska duša bogotražiteljka, pa će kad-tad naći put do svoga izvora.

Detinjstvo u Južnoj Africi

Rođeni ste u Južnoj Africi. Koliko ste vremena tamo proveli i kakve vas uspomene vežu na to vreme?

- Mnogi su naši ljudi odlazili iz otadžbine iz raznih razloga, neki da nađu slobodu, a neki da rade. Moji su roditelji otišli iz oba razloga. U Africi sam živeo do svoje šeste godine i za tu divnu zemlju sa najlepšom prirodom me vežu najlepše uspomene i bezbrižno detinjstvo, prvi susret sa Bogom i hramom Božjim. Druženja sa različitim nacijama i kulturama, upoznavanje kroz tu različitost i bogatstvo stvaralaštva Božjeg. Kroz šarenilo kultura i šarenilo prirode koja odiše bogatstvom ljubavi Božje koja se na taj deo sveta izlila i ja sam se učio i rastao. Verovatno mi je odrastanje u slobodi neopterećenoj bratskim podelama i politikom pomoglo da svoj život gradim upravo na tom idealu slobode i neslaganja sa svim onim što tu slobodu ograničava i poništava! Sva ta lepota kontinenta i prirode bila je u to vreme opterećena stradanjem crnačkog stanovništva od kolonijalista sa Zapada koji su u aparthejdu, zatvorene po enklavama držali daleko onaj narod čija je to zemlja. Imao sam druga koji se zvao Madondo i kojeg je moja majka krijući dovodila kod mene na proslavu rođendana, on je bio sin žene koja je radila kod nas. Sada svestan pakla u kojem su oni živeli tada, kada gledam fotografije iz tog vremena, vidim u očima tog crnog dečaka strah i suze, a opet radost jer je bar na tren mogao da pobegne u „zlatni kavez“ u kojem smo mi živeli.

Blagoslov od mitropolita Amfilohija

Foto: privatna arhiva

Šta vas je opredelilo da upišete Bogoslovski fakultet na Cetinju?

- Dolazim iz ratničkog plemena stare Crne Gore i porodice ratnika, a zemlje kojoj je Crkva bila sve, i država i molitva, naroda gde su sveštenici bili narodne vođe i hajduci, vladike sa krstom u jednoj, a sabljom u drugoj ruci vodili državu i narod. Sve to je bujalo u meni i svaki stih sa gusala u meni je budio samo još više želju da i ja budem deo te velike istorije svog naroda. Imao sam sreću da se devedesetih godina obnovila cetinjska Bogoslovija Svetog Petra Cetinjskog, pa sam blagoslovom sada blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija primljen u bogosloviju na Cetinju.

Sveštenik padobranac

Foto: privatna arhiva

Kako se dogodilo da ste nakon završene Bogoslovije dospeli u elitnu 63. padobransku brigadu Vojske Jugoslavije?

Ratne godine kada sam učio na Cetinju i politička previranja stvorila su u Crnoj Gori, a posebno na Cetinju, teško vreme koje je deo svog plana rasrbljavanja Crne Gore ustremilo i na nas, tada srednjoškolce. Svakodnevno tih godina moja braća i ja, đaci Bogoslovije, bili smo proganjani zbog svog opredeljenja. Okruženje i atmosfera u kojoj smo rasli, škola koja nas je učila pre svega Ljubavi i Slobodi, istorija i tradicija, i sve ono što sam naučio u svom domu, stvorilo je u meni želju da nakon Bogoslovije odem u vojsku i u jedinicu po meni najbolju, u veliku 63. padobransku brigadu u Nišu.

Branio sam braću na Kosmetu

Foto: privatna arhiva

NATO agresija vas je zatekla u vojsci. Po čemu pamtite to vreme i da li ste sa svojom jedinicom učestvovali u ratnim dejstvima?

- Kada sam 1997. godine pošao u vojsku, nismo znali da će vrlo brzo upravo ta jedinica biti ona koja će prva među jednakima stati na branik otadžbine. Imao sam veliku čast da budem deo tog jata sokolova i istinskih heroja, da učim od velikih ratnika koji su se dokazali na ratištima širom bivše Jugoslavije kao pravi vitezovi. Bili smo deca i branili svoju zemlju od 1998. kada su teroristi sprovodili etničko čišćenje Srba na Kosmetu, pa sve do kraja NATO agresije koja se dešavala baš u ove vaskršnje dane pre 25 godina.

Kada bi bilo potrebno, da li biste ponovo obukli uniformu vaše brigade?

- Sveštenička mantija i vojna uniforma moje brigade i crvena beretka boje krvi svih onih divnih ratnika, moje braće, uvek će biti na meni i u meni kao jedno. Kao što se trudim da u mantiji branim slobodu ljudske duše, tako ću, naravno, ako bude trebalo, opet obući i vojnu uniformu da branim prvo svoju braću, a onda i svoju otadžbinu.

BONUS VIDEO:

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI