OTAC JOJ BIO UGLEDNI MUSLIMAN, A MAJKA IZ POPOVSKE PORODICE! Zbog mešovite veze je ostavili u ZVEČANSKOJ - a onda je živela nestvarnu sudbinu!
Njen otac je bio muslimanske, a majka pravoslavna je veroispovesti. I to je dovelo do njihovog razilaženja. Otac je bio iz Srebrenice, iz ugledne muslimanske porodice Selmanagića, a majka Jelena iz popovske porodice Blažića, iz Bratunca.
I pre nego što se Aleksandra rodila, granice su postavljene pa je tako njena majka bila primorana od strane porodice da je napusti odmah po rođenju i ostavi u Zvečansku. Ipak, da od majčinske ljubavi nema ništa jače, to dokazuje njena priča. Nju je mama ponovo uzela u naručje nakon mukotrpne borbe. Aleksandrin život je pun neverovatnih priča, a to ju je upravo inspirisalo da piše knjige. Aleksandra Mihajlović, sada je profesor srpskog jezika i književnica, a ovako priča o svom životu koji je sličan filmskom scenariju.
- Nažalost, nijedna porodica nije bila rada da prihvati rođene bebe iz jedne divne mešovite veze koja je bila iz ljubavi, to moram da napomenem. I isto tako moram da napomenem da sam ja strašno ponosna što sam mešana. Ja se predajem, recimo, u pančevačkoj gimnaziji i to je jedna multikulturalna sredina. I znate koje je to bogatstvo kada imate puno vera, puno nacija, to je jedno šarenolikost u kojoj uživate svakog trena. Nažalost, i mamina i tatina porodice su bile veoma moćne. I, očigledno, su imali neka svoja pravila, mi bismo rekli starovremenska, da su bili i radi da odrede partnere svojoj deci onako kako su oni to mislili. U nekim kulturama još uvek se to radi. Mama i moj otac to, očigledno, nisu marili za te običaje - kaže ona i dodaje:
- Otac mi je Srebreničanin, majka mi je iz Bratunca. I, kažem, ni jedna ni druga porodica nisu bila rade da to prihvate. I mama, pošto je bila veoma mlada, bez posla, bez ikakvih sredstava, bez pomoći, a obe porodice su mogle da pomognu, da su htele, ona mene ostavlja u Zvečansku, a njen otac ju je sklonio u Beograd, kod tetke. I tako ide ta priča. Preko teče mama se zapošljava u Pančevu u vodovodu. Tada uzima sobicu, mene uzima iz Zvečanske i krećemo nas dve neki svoj životni put. Tetka je jako pomogla da nekako nas dve stanemo na noge. Što je negde tako, uvek imate neku dobru vilu i uvek imate nekoga ko pomogne, neko malo i odmaže, ali bili su to veoma teški, onako, trenuci. I godinama potom bilo je svačega, ali mislim da je moja mama dala jednu divnu pouku ženama koja gaje same, svoju decu. Prva stvar, da ima dovoljno snage, da istraje, čak i kad pada, da može da ustane. A druga stvar, na čemu sam ju veoma zahvalna, ja sam to već nekoliko puta rekla, moja majka nikada, nikada, nikada, ni jednu lošu stvar nije rekla, ni o očevoj porodici, ni o mome ocu, čak je nekoliko puta, kada sam ja pitala zašto se više nije udavala, rekla da sam našla boljeg, ja bih sigurno bila udata, ali nisam. I to je božanstveno, jer nisam rasla sa ogorčenjem - kaže ona i dodaje:
- I sa svojih 16 godina ja moram da kažem da, sada posmatrajući, da sam bila neobično zrela i neobično negde odlučna. I ja sam dugo pre toga razmišljala kako treba da se nađem sa ocem. Moja majka mi je obećavala, očigledno to nije mogla da ispuni zbog ne znam kakvih okolnosti. I ja sam odlučila, vrlo tvrda glava, moram reći da imam i tu crtu, koja možda nekad nije lepa i nije laka kada si roditelj, da imaš takvo dete. Odlučila je da odem da ga posetim, ali moja odluka je izazvala buru emocija u maminoj porodici, naročito kod mame. Mislim da je to kod nje bio više strah. Da je tolike godine bila, da je sve uložila. I sad ja hoću u njega da vidim. I ja tako tvrdoglavo, odlučno, odlučim da odem do Sarajeva. Čak i peške. Ja sam samo stigla do Beograda od Pančeva, tu dođem do ujaka i kada sam mu sve objasnila, on je video tu silnu želju u meni. On se postarao da stignem prevozom, kolima, vozačem i svojom ujnom do Sarajeva. I tako da je izbegnut taj tragikomičan moment da ja idem do Sarajeva peške - ispričala, a onda se podsetila trenutka kada je i srela oca.
- Ušla sam u njegovu kancelariju, a on je sedeo za jednim velikim konferencijskim stolom. Prišla sam i predstavila se, a on je rekao: "Sanjao sam te". I bio je to divan jednodnevni razgovor. Nadala sam se da će se to drugačije rasplesti i da ćemo ostvariti neki kontakt. Kraj razgovora je bio divan, emotivan, dirljiv, sjajan, uz veliko obećanje da ćemo da se redovno viđamo i da ćemo biti u kontaktu. Nadala sam se tome, ja sam onaj večiti optimista koji se nada svemu najlepšem. To piše na "Zapričavanju" - "Veliki sam vernik, verujem u čuda". Ja sam se, u stvari, nadala čudu. Nažalost, nije bilo tako kako sam se nadala. Oca, tako, prvi i jedini put viđam sa svojih 16 - seća se Aleksandra.
- On je rođen 25. decembra, ja 7. januara. Ja sam sigurna da svi istinski vernici vole, praštaju i nadaju se. Pravi istinski vernici. Ova knjiga nosi tu poruku da bez obzira koje naciji pripadamo, koju boju kože imamo, kojem rođenjem pripadamo veri, da treba da verujemo, praštamo i nadamo se najlepše - poručila je ona na kraju.
BONUS VIDEO
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
Vesti
Komentari (0)