"ŽIVI LEŠEVI SU NAM TRAŽILI HRANU" Ovako je izgledao horor Jasenovca: Žene i deca BIČEVANI DO SMRTI

Ranko Bujić, poreklom sa Banije, preživeo je Jasenovac, a u jednomn od intervjua pričao je kako ga se on seća:

- Već 1942. je počelo to najveće zlo kada su ustaše noću opkolile sela Crkveni Bok i Strmen. U jutarnjim satima su počeli da ulaze po kućama i među prvima su ušli u našu kuću jer je moj otac bio opštinski funkcioner. Unutra su zatekli moju majku Anu i moju braću Rajka i Branislava i mene. Odmah su počeli da tuku majku koja je padala u nesvest pa su je polivali vodom, a nama deci su stavljali nož pod vrat ne bi li im odala gde se krije otac. Ona to nije učinila pa su nas transportovali u Jasenovac. Prešli smo Savu skelom i stigli u logor, video sam veliki otvoreni prostor... Posle sam saznao da je to bio logor 3C u kome su bile žene i deca. Pored nas su ograđeni žicom bili iznemogli ljudi, živi leševi koji su nas molili da im damo nešto za jelo jer smo mi dva puta dnevno dobijali nešto hrane koja se kao za svinje spremala - seća se na ivici suza Ranko Bujić.

Ispričao je i kako mu se kao detetu jedna scena posebno usekla u pamćenje.

- Svakodnevno se pravio špalir kroz koji su prolazili u svečanoj ustaškoj uniformi, stariji ustaša sa dva dečaka njegovih godina isto obučena u uniforme, sa čizmama, kapama... Šta mislite kako se jedan mali dečak kao ja osećao tada? U tom trenutku postaneš zavidan malo na tu decu. Sad mi svi kažu kako to mogu da kažem, ali tako je bilo... gledao sam u njih kao u neke veličine - priča kroz suzne oči.

Bičevanje dece i žena do smrti

Od svih strahota u logoru najviše, kaže, pamti bičevanje.

- To je bilo pokazno bičevanje za nas decu i žene. Morali smo da gledamo kako bičuju muškarce i kad bi oni na kraju pali u neki izdubljeni prostor na zemlji onda su ih polivali živim krečom - pamti on.

- Jednog dana su nas sve postrojili i počeli da prozivaju i onda su nas prebacili u Staru Gradišku stočnim vagonima... tri dana i dve noći je trajao put. Stalno su bili neki zastoji, a izmučene žene i deca su umirali. Majka je logorskom kašikom koju je nekako zadržala skupljala kišnicu kroz neku rešetku i nama deci kvasila usta. Na kraju su nas istovarili u Novskoj pa smo oko 12 kilometara peške išli do Stare Gradiške, ko je izdržao. Majka je najmlađeg brata koji je imao pet godina nosila na ramenima, a ko je zaostao nije ni stigao do logora. Verujte mi da ne smem da se setim svake epizode jer to ne mogu da izdržim... Setim se često i kako nam je sva imovima spaljena pa nismo imali gde da se vratimo, a uspeli smo da preživimo zahvaljujući dobrim ljudima Galović Petru i Emici kao i porodici Srete Ostojića iz Bijelog Brda koji nas je 1944. udomio i hranio - završava Bujić.

Blic

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI