Albanci su nas ubijali snajperom kao golubove!

Navršava se tačno 13 godina od 17. marta 2004, kada je 50.000 Albanaca, zapaljeno lažnom vešću o ubistvu dečaka na Ibru, krenulo u linč i progon srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Tokom martovskog pogroma ubijeno je osmoro Srba, prognano ih je 4.012 , etnički je očišćeno šest gradova i deset sela, zapaljene su crkve i manastiri, a gotovo niko nije odgovarao za ta zlodela...

Iako su godine prošle, sećanja onih koji su taj 17. mart osetili na sopstvenoj koži, i to bukvalno, podjednako su živa, sveža i često naviru... Strahote koje su preživeli tada ostavile su trajne posledice... A kako je bilo biti Srbin na Kosovu tog 17. marta, za „Alo!“ se prisetio Nenad Trifunović, koji i dan-danas živi u Kosovskoj Mitrovici i radi kao javni tužilac. Tog dana je i on ni kriv, ni dužan, iz razloga koje neće saznati, dobio metak, srećom, u nogu, a gledao je i kako iz snajpera albanski ekstremisti ubijaju Janu Tučev, majku dva maloletna deteta, i to u momentu dok je širila veš na terasi.

- Sve je tog dana krenulo potpuno bezazleno, bilo je iznenađenje i za nas koji živimo u Kosovskoj Mitrovici. Dan je bio uobičajan i ništa nije ukazivalo da će se desiti tako nešto strašno. I to je nekako vrlo karakteristično za Kosovo da se stvari dešavaju onda kada ne izgleda da će biti tako, kada god se nešto najvaljivalo, najčešće je bilo jedno veliko ništa. Sećam se da sam se našao sa prijateljima negde kod mosta i otišli smo do kafea u susednoj ulici jer nam je trebao internet. Taman što smo seli, čuli smo povike da je haos na mostu, bili smo u čudu i govorili: „Pa malopre smo bili tu i ništa se nije dešavalo”, otišli smo tamo i videli jedan opšti haos, ogromnu masu ljudi... Albanci su pokušavali da pređu most, a mi smo pokušavali da ih sprečimo... U jednom momentu, kada sam se nalazio u blizini tri solitera koja su u to vreme bila multietnička, video sam kako iz snajpera pucaju na Janu Tučev, koja je podlegla povredama odmah... Bio sam očevidac kada su gađali njenu terasu i nju, koja je bila na njoj, malter je padao po mojoj glavi i po glavama ljudi koji su bili oko mene. Bilo je zatišje u momentu kasnije, a onda se začuo jedan rafal i prijatelj koji je bio pored mene mi je vikao: „Nenade, pomeri se!” Ja nisam mogao, sada znam da se to zove hidrotraumatski šok, nakon toga ja sam posrnuo jer sam bio pogođen u nogu u femoralnu arteriju i sa takvom povredom mogao sam samo da napravim jedan korak i to je sve - počinje priču Nenad.

Kaže da se na licima ljudi koji su bili na ulici tog dana moglo videti svašta, od očaja do ljutnje i prkosa.

Posledice 17. marta, kaže, i danas su veoma uočljive...

- To je bio napad na Srbe gde god su se oni nalazili. Albanci su izvršili tada potpuno etničko čišćenje Srba u južnom delu Mitrovice, u jednom momentu Srba uopšte nije bilo tamo, sada u parohijskom domu živi sveštenik, njegova žena i četvoro dece. Postoji jedan broj ljudi koji je izbegao tada i koji i dalje žive bez krova nad glavom, u kampovima, u hotelima, nekakvim naseljima... - kaže Nenad.

Naš sagovornik na kraju kaže da se na Kosovu nikada ne zna da li će se i kada sličan scenario ponoviti.

- Na Kosovu se nikada ne zna, sve ovo o čemu govorimo može da se ponovi sutra, ne znamo šta će biti sa novim sudom, da li će slučaj „Haradinaj“ eskalirati u nekakvo nasilje, sve je moguće, niko to ne zna i ne može da predvidi. Bezbednost je srazmerna tome koliko na jednom mestu ima Srba, mi smo na severu objektivno najbezbedniji, onda su veće enklave, a u najgorem položaju su ljudi u mešovitim selima i malim enklavama. Sve se svodi na broj, imate onoliko pravo koliko vas ima, što je tužno - zaključuje on.