Američki pukovnik imao je samo jedno pitanje pre napada na Srbiju, odgovor na to pitanje dugo je više decenija!
Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 22 godine u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka.
EPA
Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine.
Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala.
Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara.
U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavio da će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike.
Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300.
“Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović.
Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla.
Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Lazanski koji je oktobra 1999. u svojoj romansiranoj biografiji “Jutarnja patrola“ dao informaciju da je jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion.
Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300.
Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300.
Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda.
Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog:
“Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem.
“Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu.
Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi.
Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom.
Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999.
Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu.