"Ana je srpske devojke ubijala i sekla im dojke! Jednu je rasporila i iz nje izvadila dete! Tri puta sam bio u redu za ubijanje" (FOTO)

- Bila je 1942. godina kada je na Kozari besneo rat - ofanziva neprijatelja koji je u okruženju držao hiljade ljudi, dece i boraca koji su pokušavali da se probiju iz obruča. Na početku rata izgubio sam oca Trivuna i majku Cvijetu. Ljudi su bezali i ja sa njima. Lutao sam 45 dana po Kozari, jeli smo lišće i travu. Švabe i ustaše gonili su starce, žene, decu, stoku. U toj neprekidnoj koloni našao sam se i ja.

- Gonili su nas pešice u Jasenovac. Nakon dva dana muka stigao sam u Jasenovac gde su nas stavili u žicu u logor. Oko nas do zuba naoružane ustaše, samo jauci. Ustaše su odvajali malu decu od majki, nabijali na noževe pušaka i ubijali maljevima i klali. Nije bilo niti jesti, a vodu smo pili iz lokvi. Odatle su vodili na ubijanje i klanje. Po danu su ubijali maljevima i klali a noću odvodili na strijeljanje. Ja sam tri puta bio u stroju za ubijanje ali sam nekom srećom ostao živ. Govorili su nam sa idemo kući a ta "kuća" je bila maskirana rupa u šumi gde su ubijali ljude i decu i bacali u tu rupu. Samo čuješ jauke a krv se ledi od straha - priča Rade u jednom dahu.

"DEČKI, DAJTE DA SI SAM SPEČEM JAJA" Titov kuvar otkrio nepoznate detalje iz Brozovog života: Pio je samo jednu vrstu piva, a zbog događaja iz Plavog voza sam se oduzeo od straha!

- Kad sam treći put vođen na ubijanje bio sam blizu rupe i gledao kako ubijaju maljevima i samo bacaju u rupu. Od straha sam bio zanemeo. Bio sam treći po redu i gledao malj i čekao smrt. Odjednom su ustaše povikale prekidaj i vraćaj nazad -dolazio je poglavnik Ante Pavelić u obilazak logora. Tad sam vidio Antu Pavelića i Andriju Artukovića koji ga je pratio. Pavelić je bio u mantilu a Artuković je imao crne čizme i ustašku kapu. Govorili su da nas stence decu treba likvidirati, kaže Rade Radivojac i dodaje kako je u Jasenovcu bila i Artukoviceva žena Ana Marija Hajder koja je ubijala devojke i sekla im dojke i da je jednu ženu rasporila nožem i iz nje izvadila dete. Bila je opasna, svi smo se je bojali.

SUTRA JE ĐURĐEVDAN Na Svetoga Đorđa se ne drema, a ako zagrmi evo šta nas čeka!

- Bila je noć, udarilo jako nevreme, padao je led. Ustaše su pobegle pod nastrešnice. Mi smo počeli da bežimo kroz žicu a oni su pucali, metci su zviždali oko nas. Bežali smo prema Savi i sakrili se pod obalu. Sava je bila velika a ja i moj drug nismo znali plivati. Držali smo se za ruke i uzeli neko veće drvo i sa tim drvetom smo uspeli preći na drugu obalu. Mrtvi su sevali a moj drug je prvi izašao na obalu. Mene su metci pogodili u leđa i nogu. Nisam mogao nogom i drug me je nekako izvukao na obalu i sakrili smo se u žbunje. Krvario sam. Nismo imali ništa i na ranu sam stavljao lišće. Imao sam bolove. Tu smo dočekali zoru i otišli do neke kuće gde je bila neka baba koja mi je ranu zamotala. Tu su najstariji partizani sa kojima sam otišao. Upućen sam u Italiju na lečenje, a posle sam ponovo došao u jedinicu i sa puškom dočekao kraj rata. Kao ratno siroče poslali su me u Rusiju u školu za pilota. Kad se zakuvalo sa Staljinom vraćen sam u Beograd a onda u moju Banjaluku gde sam završio zanat za automehaničara koji sam radio do penzije i bio vozač autobusa u Autoprevozu - završava Rade potresnu ispovest.