"Bili su golobradi mladići... Sada ih gledam, velike ljude, puno mi je srce! U pola noći da ih pozovem, bili bi tu!"
"Sećaš li se kako smo se zagrlili kad je pala prva granata, a mi preživeli?“ Ovako su se pozdravila dvojica heroja sa Košara, kada su se nedavno okupili na Zlatiboru.
Alo!/Vladimir Marković
Tada golobradi mladići iz 53. graničnog bataljona odrasli su praktično preko noći. Danas, dve decenije kasnije, neraskidive niti ih i dalje vežu, a pukovnik Duško Šljivančanin, tadašnji njihov komandant, u razgovoru za „Alo!“ ponosno kaže:
Pročitajte još:
- Naša granica prema Albanija je ubedljivo najkraća (ukupno 115 kilometara), ali i najkrvavija. Ginulo se godinama na Košarama, sve karaule su nosile imena palih vojnika. Samo tokom 1998. poginulo je 20 pripadnika Vojske Jugoslavije, i to 16 u rejonu karaule „Košare“, a registrovano je 130 graničnih incidenata. Bilo gde drugde u svetu to bio bilo protumačeno kao otvoreni napad na državu.
Slobodno mogu da kažem da su vojnici 53. graničnog bataljona bili nešto najbolje što je naša vojska imala.
I general Lazarević, nekadašnji ratni komandant Treće armije i Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, lično je rekao da nije imao prilike nego da komanduje boljim vojnicima. Zato smo i dužni da čuvamo uspomenu na one koji su pali. Oni zaslužuju da ih se sećamo. Kada smo se nedavno okupili na Zlatiboru, odnosno kad nas je ugostio i domaćinski dočekao Janko Ilić, tek smo možda spoznali kako ljudi gledaju na nas. Kad smo se uputili prema manastiru, teško je opisati reakciju sveta koji se okupio, a ne pustiti suzu. Kad sam im kratko rekao: „Pomaže bog“, to je zagrmelo iz svih grla: „Bog vam pomogao“.
Pukovnik Šljivančanin bio je teško ranjen na Košarama, čak je i dugi niz godina nosio geler u nozi.
- Graničari su na sebe primili taj prvi, najžešći udar. Ono što mi je bilo čudno jeste da niko od njih nije paničio, niti se uplašio, niti razmišlja o povlačenju. To je bio bataljon koji u tom trenutku nije imao rezervni položaj.
Predrag Leovac i puščetina zarđala u minskom polju
Potporučnik Predrag Leovac jedan je u nizu heroja koji su dali svoj život u odbrani zemlje. Sećam se kad mi je 1998. javljeno da je Predrag teško ranjen. Ušao je u minsko polje koje su postavili Albanci i geler ga je pogodio u vilicu, pa je hitno prebačen na VMA. Njegov otac me je pitao da li smo uzeli Leovu pušku iz minskog polja, a da bismo ga na neki način smirili, rekao sam mu da jesmo i da gleda da ozdravi što pre.
Onda se u januaru 1999. pojavio na vratima moje kancelarije. Začudio sam se i pitao sam ga zašto je došao nezalečen. Rekao mi je: „A kad ću doći, ako ne sada? Rekli ste mom ocu da ste uzeli pušku iz minskog polja, a niste“.
Odgovorio sam mu nesmotreno: „Predraže, zar je bitna jedna puščetina“, da bi on na to uzvratio: „Nemojte moju pušku zvati puščetinom, to je puška koju sam zadužio i ja ću otići i uzeti je“.
I zaista je otišao u minskom polje i uzeo je. Bila je zarđala, nekoliko meseci je stajala tamo. On ju je očistio i doneo mi je da je pogledam. S tom puškom je i poginuo. Kasnije sam je predao njegovom ocu. Zahvaljujući generalu Lazareviću, jedna karaula u selu Šule kod Pljevlja, odakle je, ponela je njegovo ime. Kada je došlo do razdruživanja sa Crnom Gorom 2006, njihov MUP skinuo je tu tablu. Tada mi je Milan Leovac, Predragov otac, rekao da je tog dana po drugi put sahranio sina.