Britanija šalje Srbina za vojnog atašea u Beogradu

Britanski oficir ima vrhunsku profesionalnu biografiju, a pripadnici Vojske Srbije upoznali su ga na zajedničkoj vežbi na Kopaoniku.

Nikola Ilić završio je prestižnu Kraljevsku vojnu akademiju Sandherst, odlikovan je medaljom za hrabrost 1993. godine, ordenom za zasluge u službi 1999. godine, a 2006. godine kraljica Elizabeta Druga proglasila ga je članom Reda Britanske imperije.

Bio je angažovan u Bosni i Hercegovini, Sijera Leoneu, na Kosovu i Metohiji, u Iraku i Avganistanu, a obavljao je i dužnost zapovednika bataljona britanske vojske u Severnoj Irskoj.

U javnosti Ilić uvek ističe da je „britanski Srbin“, da poštuje svoje srpsko poreklo, ali da veliku zahvalnost duguje britanskoj naciji, koja je njegovom ocu omogućila da se doseli kada je 1948. godine komunizam zavladao u njegovoj domovini.

Komentarišući nameštenje novog atašea srpskog porekla, koje će se konkretizovati tokom leta, vojni analitičar Aleksandar Radić za Sputnjik kaže da ovu vest treba smatrati dobrom, jer je London Beogradu diskretno i elegantno poslao važnu poruku.

„U poslednje vreme, iako ima mnogo pozitivnih fraza kada se javno govori o međunarodnoj saradnji Srbije sa zapadnim zemljama, činjenica je da realne aktivnosti stagniraju. Mislim da je nivo redovnih godišnjih aktivnosti na vežbama, obuci i ostalim zajedničkim poslovima koje osmisle vojske, dosegao maksimum pre nekoliko godina i da je u kontekstu vrlo složenih odnosa Srbije između Zapada i Istoka primetna stagnacija. S obzirom da je reč o oficiru koji vodi poreklo iz srpskog nacionalnog bića, to bi trebalo da bude više nego jasna poruka — želimo dobre odnose“, ističe Radić.

Potpukovnik Ilić je rođen 1968. godine, kao najmlađi od tri brata. Otac Ilija, tradicionalista iz Pađena kod Knina, jednog sina uputio je u državnu službu, drugi je sveštenik, a Nikola, Nik — kako ga zovu britanske i kolege u Srbiji, odabrao je vojnički poziv.

Na jesen 2000. godine u okviru snaga NATO-a, Ilić je stigao na Kosovo kao operativni bataljonski oficir, ali pod lažnim imenom, da kao Srbin ne bi imao probleme. Po završetku mandata za srpske medije je izjavio da je u toj misiji sebi postavio važan cilj, da svake nedelje prisustvuje liturgiji u Gračanici, a trudio se i da obiđe sve manastire.

Upravo je Ilić obavestio komandu o teškom položaju Srba u Prizrenu, nakon čega je dobio zadatak da komanduje akcijom u kojoj su iz tog grada u Gračanicu prenete vredne ikona i crkvena arhiva, jer je pretila opasnost da bude uništena. Ova vest stigla je i do tadašnjeg patrijarha Pavla, koji je tražio da upozna plemenitog oficira Britanske vojske.

Radića smo pitali i koliko će potpukovniku Iliću, s obzirom na naš mentalitet i potrebu da istaknemo da cenimo što nam je neko „zemljak“, možda u poslu odmoći činjenica da je Srbin. Sigurno mu neće biti lako, s obzirom na naše tradicionalno „bratimljenje“, kaže uz osmeh Radić.

„Trebalo bi upravo da pokažemo poštovanje prema činjenici da Velika Britanija šalje čoveka našeg porekla i da upravo zbog toga postoji jedan diskretan odnos pun respekta prema takvom političkom potezu, tim više što će vest o Ilićevom dolasku biti objavljena ubrzo nakon određenih neprijatnosti koje su nastale zbog vrlo slobodnog komentarisanja političkih pitanja i kadrovskih rešenja unutar Vojske Srbije od strane dosadašnjeg britanskog vojnog atašea Ficgibona“, podseća sagovornik Sputnjika.

Dodaje da bi u takvoj atmosferi bilo veoma štetno da naši tabloidi ovu temu razvuku preko naslovnih strana uz sve epitete i odrednice koje prate „medijsko srbovanje“.

„Treba uvažiti činjenicu da je reč o vrhunskom profesionalcu, čoveku sa ozbiljnom karijerom, ali pre svega britanskom oficiru koji treba, kao čovek srpskog porekla, da na najbolji mogući način uspostavi most između dve vojske“, ocenjuje Radić.

Ilić je taj most već uspostavio. Pre dve godine boravio je u našoj zemlji u sklopu bilateralne vojne saradnje Srbije i Velike Britanije. Grupa od više od 30 oficira i podoficira kopnene vojske na Kopaoniku je imala skijašku obuku.

„Znam da su ovde odlični uslovi za Vojsku Srbije, pa smo odlučili da naši oficiri iz Generalštaba i Uprave za telekomunikacije i informatiku Kopnene vojske, borave na Kopaoniku. To je, moram priznati, bila moja ideja i drago mi je da je to još jedan primer dobre saradnje Oružanih snaga Velike Britanije sa Vojskom Srbije, čiji oficiri nam pružaju neophodnu pomoć i instrukcije“, izjavio je tada Ilić.

Radić ističe da ovakvih presedana ima i u drugim zemljama, ali da ih je bilo i u Srbiji. Navodi primer Aleksandra Milutinovića, potpukovnika vojske SAD koji je službovao u američkoj ambasadi, čoveku koji je bio na dužnosti pomoćnika atašea, a jedno vreme bio je i ataše u Crnoj Gori, nakon osamostaljenja te zemlje. Na Balkanu je bilo i situacija u kojima se angažovanje oficira moglo tumačiti kao nešto više od simbola, podseća Radić.

„Svojevremeno, kad se ratovalo, jedan od podoficira Američke vojske Ivan Šarac, koji je porijeklom Hrvat, radio je u ambasadi u Zagrebu, ali njegove aktivnosti su daleko prevazilazile ono što bi se moglo očekivati od jednog stranog predstavnika. On je kao obaveštajac vrlo rado išao na teren, pojavljivao se sa generalom Antom Gotovinom na Dinari. To su bile kontroverzne situacije“, podseća on.