Srpska pravoslavna crkva 27. decembra po crkvenom, starojulijanskom kalendaru (9. januara po gregorijanskom) proslavlja Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, zaštitnika loze Nemanjića.

Sveti Stefan bio je Jevrejin i rođak apostola Pavla. Prvi je od sedam đakona koje su sveti apostoli rukopoložili i postavili na službu oko pomaganja sirotinje u Jerusalimu. Zato je i prozvan arhiđakonom. 

Svojom verom činio je mnoga čudesa među ljudima, a svojim protivnicima Jevrejima suprotstavljao se mudrošću i silom Svetog Duha. Optužen je da je hulio na Boga i na Mojsija, a uz pomoć lažnih svedoka i osuđen.

Svetitelj se, ozaren svojom verom, obratio narodu i govorio o mnogim dobročinstvima koja je Bog učinio narodu Izrailja i nazvao ih izdajnicima i krvnicima Hristovim. 

Ubrzo posle toga izveli su ga iz grada i kamenovali. Među mučiteljima nalazio se i njegov rođak Savle, kasnije apostol Pavle. 

Stefanovu mučeničku pogibiju gledala je sa nekog udaljenog mesta i Presveta Bogorodica sa Svetim Jovanom Bogoslovom i usrdno se molila Bogu za ovog stradalnika istine i vere. 

Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenik.

Telo svetog Stefana krišom je uzeo i sahranio na svom imanju potajni hrišćanin i knez jevrejski Gamalil. 

Sveti Stefan se uvek slavi 9. januara, trećeg dana Božića i jedna je od većih slava u našem narodu.

Običaji

U Srba postoji veliki broj narodnih običaja vezanih za Stevanjdan. Najrašireniji je da se tog dana iznosi božićna slama iz kuće, ali tiho da se ne "otera Božić", jer slava sv. Stefana pada u drugi dan po najradosnijem hrišćanskom prazniku.

Slama se, zbog verovanja u njenu plodotvornu moć, prvo pažljivo pomete i sakupi, a potom ostavlja u štalu, voćnjak ili među pčele, da pojača rod ili napredak.

U Vojvodini je tradicija da slamu iznose žene, tiho, da se ne bi čulo kako odlazi Božić. One metlu kojom je božićna slama pometena, ne koriste tokom godine, već radi zdravlja čuvaju.

Slavski kolač za Stevanjdan mesi se dan pre slave, i ukrašava se figuricama ptica, žita, grožđa, burencima, knjigom itd.

Iznosi se na već obogaćen sto sa suvim voćem, orasima, medom, jabukama i narandžama a zatim posvećuje i seče ili lomi, već pram lokalnim običajima).

Za ovu slavu, šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.

Ipak, za ovu kao i za sve slave slavljene na tlu Srbije najvažnije je da domaćin na sto iznese slavski kolač, da na trpezi uz ikonicu sveca – Svetog Stefana, gori slavska sveća i da u domaćinovu kuću dođu njegovi najbliži - rodbina, kumovi, bliski prijatelji. Bez njih, ništa od navedenog nema smisla.

U šumadijskim selima se na Stevanjdan "polaze šljive". Domaćin sa sekirom odlazi u voćnjak da "poseče nerodno". Uzmahne sekirom, ali neko ko je s njim ga odvrati od seče govoreći da ne seče jer "rodiće ove godine". Zatim se stavi blagorodna slama u raklje svakog stabla koje je "podbacilo".