Decu iz Krajine izbacuju na ulicu!

Zvao se Vladimir Glušac, a prema rečima njegove supruge Zorice, život ga nije mazio. Jedino za šta se do poslednjeg trenutka borio bila su deca - Vesna (16), Milan (13), Predrag (10), Jovana (6) i Ilija (1). Najmlađi sin je sa Vladimirom proveo svega tri meseca, nakon čega je on izgubio bitku sa surovom bolešću, krajem oktobra prošle godine.

- Molim te, Zorice, ne daj da deca budu gola, bosa i gladna - bile su njegove poslednje reči na smrtnoj postelji, kaže supruga koja sada jedinu utehu i snagu pronalazi u svojoj deci.

Rak pluća i nadbubrežne žlezde rastavio je Vladimira od svoje porodice, koja sada materijalno živi još teže nego kada je on bio sa njima. Majka Zorica sa decom živi u trošnoj, staroj kući u Česteregu, nedaleko od Žitišta, a kako stvari stoje, uskoro bi mogli da ostanu bez i to malo krova nad glavom, jer gazda želi da ih izbaci.

- Zaklela sam mu se da ću se boriti do kraja. Moram da mu ispunim dato obećanje. Naša deca neće biti gladna. Mislila sam da će ta bolest proći, da će izdržati... Da je živ, sve bi bilo drugačije. Mnogo nam nedostaje, fali nam da nas zaštiti, a naročito sada, kada nam prete izbacivanjem. Meni ne preostaje ništa drugo nego da sa četvoro dece i bebom izađem na ulicu.

Iako ova kuća nije naša, mnogo smo u nju uložili za ovih 11 godina. Isključili su nam i struju, jer su ljudi pre nas napravili dug od 300.000 dinara. Malo je falilo da mi deca ostanu u mraku, da nije bilo komšija koje su nam sprovele struju iz njihove kuće - priča ova hrabra žena ne dajući suzama da je slome.

Vlasnik doma u kojem žive nema razumevanja za njenu situaciju i vulgarno joj je rekao da ga „boli ona stvar što joj je muž umro”. Iako su izbeglice dobijale kuće u Česteregu, Vladimir nije imao tu sreću, ali se nadao da će je sam izgraditi. Nažalost, nije uspeo.

- Jedino o čemu sada razmišljam je da mojoj deci obezbedim krov nad glavom. To što su ona doživela ne bih poželela nikome. Teško su podneli smrt svog oca, njihove rane još su sveže. Mnogo im nedostaje, naročito Predragu, koji je na dan očeve smrti završio u bolnici. Ja sam im sada sve, a najbitnije je da me slušaju i da su vredni i dobri đaci. Oni su moja snaga i ono zbog čega imam volju za životom - kaže Zorica dok sa velikom ljubavlju posmatra svoja blaga kako se igraju.

Kada smo upitali mlađe članove porodice Glušac šta im je najveća želja, jednoglasno su viknuli: „Želimo našu kuću!“

- Voleo bih da u toj kući imam svoju sobu, koju ne bih delio ni sa kim. Neka ima šest soba u kojima će biti bate, seke i mama. Zidove bih okrečio u crno-belu boju, kao Partizan i okačio bih sliku sa grbom ovog kluba - priča nam Predrag i dodaje da mu je tata uvek govorio da bude vredan i da čuva majku kad njega više ne bude.