Progovorio o Novaku Đokoviću, porodici i zašto ne voli nadimak "srpski dr Haus"
Jedan od najintrigantnijih članova kriznog štaba govori o uspesima i greškama u borbi protiv korone, drugom talasu, Novaku Đokoviću, porodici, napadima na mrežama i zašto ga nervira nadimak Doktor Haus, kako ga je borba s koronom promenila
Tanjug/Slobodan Miljevic
Nažalost, neprijatelj se najbolje upoznaje ličnim iskustvom. Kada je registrovan prvi slučaj kod nas, imali smo samo informacije iz literature i od kolega koje su se sa ovom bolešću srele pre nas. Sada imamo sedam nedelja naporne bitke iza nas.
Šta još u vezi s koronom može da nas iznenadi?
- Mnogo toga nas može iznenaditi, jer još ne znamo sve o ovom virusu. Ipak, najviše štete mogu da donesu preterano opuštanje i uverenje da smo epidemiju završili pre nego što se ona zaista i završi, a tu je ključna procena epidemiologa.
Sve češće se pominje drugi talas. Šta nam, prema vašoj proceni, donosi jesen? Možemo li mirno da je čekamo?
- U ovom trenutku je izuzetno daleko pričati o jeseni. Ako se budemo ponašali odgovorno, kao i do sada, i adekvatno pripremali, ne treba da nas plaši, ali je neophodan oprez.
- Mislim da je najveći broj naših građana shvatio opasnost i da se ponaša odgovorno. Naravno, uvek ima i biće u svakom društvu, pa i među nama, neodgovornih, a njih treba svi zajedno da usmerimo u pravcu poštovanja mera. Rezultati nam daju mogućnost ublažavanja mera, one će se ublažavati postepeno i uz procenu i praćenja kretanja epidemije.
Opšti je utisak da je naš zdravstveni sistem dobro odgovorio na izazov. Ali gde je trebalo bolje, šta je glavni propust, jer idealnog nigde nema?
- Činjenica je da je sistem, kao i svi pojedinci koji su dosad uključeni u kontrolu ovog izazova, uložio maksimalne napore da se kroz epidemiju prođe najbezbolnije moguće. Šta smo svi zajedno uradili dobro, a gde smo grešili - videćemo tek kada sve prođe i kada se urade detaljne analize. A za to treba vreme. Analize će nam pomoći da ispravimo greške i unapredimo sistem da još bolje odgovori na buduće izazove.
Očekujemo vrlo brzo ukidanje vanrednog stanja, ali ne i kraj epidemije. Mnogim građanima nije jasna razlika. Šta ostaje od mera, šta ćemo smeti, a šta ne? Do kada ćemo zvanično imati epidemiju?
- Pandemiju ćemo imati dok Svetska zdravstvena organizacija ne proglasi da se ona završila. Kraj epidemije proglašavaju vodeće epidemiološke institucije svake pojedinačne zemlje. Kod nas je to u nadležnosti Instituta za zaštitu javnog zdravlja „Dr Milan Jovanović Batut“. Kada se steknu epidemiološki kriterijumi, proglasiće se kraj epidemije. Do tada zdravstveni sistem ostaje u pripravnosti da zbrine sve inficirane i obolele, a na snazi ostaju mere koje propisuju epidemiolozi da se smanji i ograniči širenje bolesti.
- Nemoguće je ukratko objasniti sve raznolikosti pojavljivanja ove bolesti. One idu od minimalnih simptoma pa do teških, brzo napredujućih slika koje mogu da sruše organizam za nekoliko dana. Mislim da je ozbiljnom narodu, a naš narod smatram ozbiljnim, dovoljan pokazatelj koliko je ljudi u svetu obolelo i koliko je, nažalost, umrlo. Naši pokazatelji epidemije, kao i njen dosadašnji tok, govore da većina ljudi ovome pristupa odgovorno.
Velika je stvar što se sve više obolelih skida s respiratora i samostalno diše. Ali šta pluća vaših pacijenata na Infektivnoj pokazuju posle respiratora? Ima li tu popravnog?
- Kao i kod svih teških bolesti pluća, kod nekih se promene tokom lečenja skoro potpuno povuku, a kod nekih ostanu promene koje se vide i po otpustu iz bolnice. Da li će biti trajnih posledica i, ako ih bude, kakve će one biti, za većinu bolesti je moguće reći tek nakon šest meseci do godinu dana po završetku lečenja.
Koliko je mladih i zdravih koji se bore ili su se borili za život na Infektivnoj? Gde su pogrešili? Jesu li dugo ignorisali simptome? Ili ta neman ima nenadane udarce?
- Više od polovine obolelih koji su lečeni u klinici su, uslovno rečeno, mladi. Ipak, broj mladih i naizgled zdravih (tj. bez znanih drugih bolesti) koji su bili neposredno ugroženi je znatno manji. Činjenica je da su neki od njih sačekali više dana pre javljanja lekaru, ali je bilo i onih koji od prvog dana imaju tešku kliničku sliku. Mi još ne poznajemo dovoljno ovu bolest da bismo mogli sa sigurnošću da pretpostavimo sve ishode. Zato je potreban stalan oprez.
Koliko se danas čeka na rezultate testa?
- Brzina pristizanja rezultata zavisi od mnogo faktora. Uradilo se mnogo na povećanju kapaciteta za testiranje, boljoj raspodeli testova, informatičkoj povezanosti svih koji su u ovo uključeni i to je razlog zašto se na rezultate testiranja ne čeka u najvećem broju slučajeva duže od 48 sati. U pojedinim slučajevima je neophodno ponavljanje testiranja u laboratoriji, bilo jednog uzorka ili celih serija, ili čak i uzorkovanja, a sve u cilju dobijanja pouzdanih rezultata, zato se ponekad čeka i duže. Najznačajnije je da rezultat koji se dobije bude tačan i pouzdan.
- Više puta sam naglašavao da su terapijski protokoli stvar stručnjaka koji imaju iskustva u lečenju infektivnih bolesti i da o njima neću davati komentare u medijima. Koristimo u lečenju sve ono što se koristi i u svetu, prilagođeno našim pacijentima i našim uslovima.
Koliko se donora prijavilo do sada u nacionalnoj kampanji za doniranje krvne plazme? Da li ste primenili terapije plazmom? Ima li u svetu dovoljno podataka o njihovoj delotvornosti?
- Svaki građanin koji je uspešno izlečen od kovid infekcije može postati potencijalni donor, potrebno je samo da se prijavi. Kada se urade sve potrebne provere, oni koji ispunjavaju kriterijume biće pozvani da doniraju plazmu. Svetska iskustva u lečenju plazmom osoba koje su prebolele kovid su još vrlo ograničena. Prve publikacije koje su objavljene ukazuju da, kada se da pravovremeno obolelima koji ispunjavaju indikacije, ima izvestan povoljan efekat. Ipak, za procenu uspešnosti ovog terapijskog pristupa, kao i svih drugih za kovid, biće potrebne šire naučne analize.
Ni vi, kao ni ostali članovi kriznog štaba, niste izbegli kritike i uvrede na društvenim mrežama. Šta prvo pomislite kad to vidite, čujete?
- Ovo je slobodna zemlja. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Mi se samo trudimo da posao za koji nas je ova zemlja školovala i obučavala, sada kada smo joj potrebni, uradimo na najbolji mogući način. A ima ko će na kraju suditi o postupcima svih.
Šta ćete prvo da uradite kad sve ovo prođe?
Spremate li se za more ove godine? Ili je i vama, kao i dr Konu, Srbija sigurnija opcija imajući u vidu korona virus?
- Kao što sam rekao, sada je to daleka budućnost. U svakom slučaju, ne bih voleo da se nađem sa svojom porodicom u stranoj zemlji u situaciji koja se ne može nazvati stabilnom.
MOJA DECA TRPE, ALI TO JE NAŠ ŽIVOT
Otac ste troje dece. Kako ona u ovoj situaciji shvataju vaš posao i odsustvo? Šta je to u čemu vide da je otac onaj isti, da se ništa ne menja, samo što sada ne može da bude više tu?
- Oni su deca lekara. Kao i deca desetina hiljada zdravstvenih i nemedicinskih radnika u zdravstvu, policajaca, vojnika i radnika koji održavaju ključne sisteme u ovoj situaciji trpe, ali to je naš posao i naš život.
Postali ste prepoznatljivi javnosti, mnogi građani vas sad smatraju svojim lekarom. Ali ko je Goran Stevanović privatno? Šta voli da čita, sluša, šta ga opušta, šta sanja, a koji san mu se ostvario?
- Doktor Goran Stevanović privatno je onaj Goran koga njegovi najbliži znaju i poznaju.
Kad se sada pogledate u ogledalo, šta vidite, šta kažete sebi? Je li Goran Stevanović danas isti čovek kao pre skoro dva meseca kad je borba s koronom počela?
- Svaki krupan događaj u životu menja čoveka, a ovo je globalni događaj. Naravno da je ostavio i ostaviće tragove na svima nama.