"Draga mama, moji drugovi ginu na svakom koraku... Poginuću i ja! Želim da mi sahrana bude ovakva, a spomenik neka mi ona posmatra"

O svojim sećanjima na te dane govorili su Dejan Jovićević, tadašnji pripadnik 125. motorizovane brigade, i Saša Radojević, tada zamenik komandira karaule Košare.

Dejan Jovićević, pripadnik 125. motorizovane brigade 1999. godine, trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 17. marta 1999. godine. Međutim, nije otišao kući. Ostao je da brani teritoriju svoje zemlje.

 

- U tom momentu nalazili smo se u Čakoru, tačnije u Rugovskoj klisuri, gde smo svakodnevno patrolirali i postavljali zasede Šiptarima koji su unosili oružje na teritoriju Kosova. Nakon produženja vojnog roka, zamenila nas je grupa dobrovoljaca, a naša jedinica je krenula ka granici - rekao je Dejan Jovićević za RTS.

 

Saša Radojević je u tom trenutku bio zamenik komandira karaule Košare. Tu se 9. aprila nalazilo oko 115 vojnika graničara.

- Treba napomenuti da su ti vojnici bili pripadnici specijalnih graničnih jedinica. To su bili posebno pripremljeni vojnici, obučeni za obezbeđivanje državne granice. Psihofizički su bili malo sposobniji od ostalih vojnika, baš zbog tog surovog terena i načina obezbeđenja državne granice. Ti vojnici, koji su imali oko 20 godina, izneli su bitku za Košare - ističe Radojević.

 

Napad na Košare za njih nije bio iznenađenje. Graničari su svoje borbene zadatke izvršavali u veoma neprijateljskim uslovima.

- Imate sa jedne strane Republiku Albaniju, koja ima pretenzije ka vašoj teritoriji, i imate iza vas sela u kojima etnički žive Albanci, i graničari su sve svoje zadatke izvršavali u tako jednom okruženju - kaže Radojević.

 

O brojnosti i snazi neprijateljske vojske govori se neprestano.

- Ono što slušamo posle 20 godina sa suprotne strane i ono što smo osetili na svojoj koži, to je ogromna sila bila. To je bila cela regularna vojska Albanije. To su bile dve brigade, pripadnika OVK-a i brigada plaćenika iz arapskih i muslimanskih zemalja - navodi Radojević.

Među poginulim mladićima bio je i Saša Vasiljević, a ono što se desilo nakon njegove smrti rasplače i najtvrđa srca.

Tek što ga je sahranila, majci je stiglo njegovo pismo koje je napisao tri dana pre pogibije.

 

U njemu je pisalo da je na granici strašno teško, da ne veruje da će se izvući i da mu drugovi ginu na svakom koraku. Motale su mu se crne misli tih dana i strašne slutnje, pa je poželeo u pismu da mu na sahrani zasviraju "Sve što želim u ovom trenutku", a da mu spomenik posmatra bista gole žene.

Poslednju želju majka mu je ispunila na 40 dana od smrti.

Saša nije imao ni 20 godina.