Duh gazdarice pojavljuje se na Svetog Iliju!

U vreme kada je početkom prošlog veka Bela Botka gradio svoje zdanje u ataru Starog Leca, zemljoposednici se kao investitori nisu bezuslovno pridržavali klasicističkih šablona gospodskih kuća ovog kraja, već su neki s uživanjem lutali kroz stilove različitih epoha. Botka je po svemu sudeći bio fasciniran srednjovekovnom arhitekturom. Tako se u stilu gotike na dvorcu izdvajaju lučno zasvođeni prozori i kule nazubljenih ivica. Sa tri strane nalaze se visoki zabati, koji se izdižu iznad krovova, sa stepenastim ivicama i ističu centralni rizalit i ulazni trem. Sa četvrte bočne strane nalazi se kvadratna visoka dvospratna kula s nazubljenim završetkom, koja imitira srednjovekovne dvorce.

Na starim fotografijama dvorca uočljivo je da se tu nekad vijorila zastava, ali ne može se razaznati da li je bila nacionalna, s oznakama Torontalske županije ili sa grbom porodice Botka. Međutim, ono što je izvesno, na glavnoj fasadi ostao je uočljiv porodični grb - lav koji drži zvezdu. Prizemlje je oblikovano kao imitacija gradnje kamenom srednjovekovnih utvrđenja, mada je građena od cigala, a graditelji su koristili i beton, što u prvim godinama 20. veka nije bilo odviše rasprostranjeno.

Prvi vlasnik dvorca Bela Botka raspolagao je velikim bogatstvom jer se njegov posed u ovdašnjem ataru prostirao na 1.400 katastarskih jutara, držao ergelu konja, stada goveda, farmu svinja, a imao je vrbovu šumu na kojoj je korist ostvarivao preko korparstva. Dvorac je tada okruživao raskošan park uređen u engleskom stilu, a krasili su ga fontana i baštenska kapija s kulom, kojih više nema, nego sada dvorac okružuje livada.

Uživanje u bogatstvu porodice Botka prekinula je agrarna reforma 1920. godine, nakon Prvog svetskog rata, kada umanjeno imanje više nije bilo u stanju da pokrije dotadašnju raskoš. Bela Botka se zaplitao u sve veće dugove, da bi 1938. godine bankrotirao. U to doba su se za porodicu Botka ispredale svakakve priče. Nagađalo se da je Bela Botka prokockao imanje, međutim, verovatnije je da je značajniji deo imetka otišao na lečenje nervno labilne supruge Eme. Žena je često išla na lečenje u Peštu, a za putovanja joj je muž uvek u vozu iznajmljivao po jedan ceo vagon.

Vlasnik zamka Bela Botka nije ni slutio da će mu se žena, od tuge što gubi zamak, popeti na najvišu kulu dvorca, politi se benzinom i zapaliti. Legenda kaže da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo, čak ni pepeo, nego samo pramen plave kose. Meštani od tada prepričavaju i verziju da se svakog 2. avgusta duša Eme Botke pojavljuje na tornju u vidu belog goluba. Drugi pak pričaju da tog dana, na Svetog Iliju, u jednoj od soba zamka noću se pojavljuje senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. Prema trećoj varijanti, supružnici Botka su posle bankrota zajedno hteli da skončaju, ali ih je posluga prisluškivala, pa kada su se odlučili na sudbonosni tragičan kraj, posluga se umešala i obuzdala gospodara Belu, ali nisu uspeli da spreče samoubistvo Eme.

Dvorac Bele Botke je na licitaciji 1938. kupio bogati trgovac Franc Maj za miraz ćerki Emiliji, koja ga je udajom donela poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu, po kome i danas nosi ime. Milan Kapetanov zadržao je dvorac u svom vlasništvu do kraja Drugog svetskog rata, kada mu je zakonom o nacionalizaciji oduzet, pa je sa imanjem pretvoren u poljoprivredno dobro. U dvorcu Kapetanovo su jedno vreme stanovali radnici, a kasnije nenastanjen počinje da propada, sve dok ga u zapuštenom i ruiniranom stanju nije kupila i obnovila vlasnica jednog beogradskog hotela, a uglavnom služi za privatne svrhe, kada ona i njena familija dođu vikendom. Ali, s vremena na vreme, kada naiđu turisti u Plandište, ona shodno zahtevima opštine dozvoljava posete dvorcu uz minimalnu nadoknadu od 50 ili 100 dinara, kojom se pokrivaju troškovi čišćenja, gosti osveže i počaste domaćom rakijicom. Najviše posetilaca u Kapetanovo navraća od aprila do juna, u vreme školskih ekskurzija i penzionerskih izleta. Dvorac Kapetanovo okružuje posed od 60 hektara, a u njegovoj blizini je zgrada najstarije sušare lekovitog bilja na Balkanu, koja je renovirana i adaptirana u restoran zatvorenog tipa, koji radi kada dođu organizovane grupe. Domaćin dvorca Dragan Mršić kaže da je, uz najavu, opština Plandište nekoliko puta tu dovodila svoje goste i dodaje da će kompletna restauracija uskoro biti gotova.

- Koliko znam, ove godine će se završiti i doterati sve što je započeto na renoviranju, pa mislim da će od iduće godine dvorac početi sa radom kao reprezentativni turistički objekat - kaže Mršić.

U odsustvu vlasnice Dragan Mršić je praktično gazda dvorca već deceniju, ali veli da se uglavnom oseća usamljeno, te da mu je mnogo ugodnije kada navrate turisti. Pogotovo kada vidi da su oni koji dođu oduševljeni dvorcem Kapetanovo, koji je sada u jako dobrom stanju. Iako su malo skrajnuti od puta Zrenjanin-Vršac, za obnovljene usamljene dvorce ima nade i budućnosti.

- Sada je to dvorac u punom sjaju, ljudi su zadovoljni što je spasen od propadanja, a meni je još lepše kada neko navrati. Jer odaje dvorca kada su prazne ništa ne znače, polako bi opet propadale ukoliko niko ne bi ulazio. Vlasnici su uložili mnogo para da se sve renovira i obnovi, malo su zastali, ali očekujem novi zamah. Svaki dan dolazim iz Hajdučice, koja je četiri kilometra odavde. Danju dolazim na dvor, u čijoj blizini je i čoban koji pazi stado od oko 200 ovaca i noću čuva dvorac. Oko dvorca su pašnjaci i livade i ima nešto obradive zemlje, što se kosi, održava i obrađuje, objašnjava domaćin.