Dve doktorke kovid spojio u istu sobu

Tako borbu sa koronavirusom opisuju pacijenti koji se u Klinici za infektivne i tropske bolesti u Beogradu leče od kovida-19. Dok oko sebe gledaju ljude koji umiru u mukama, trude se da nađu snagu da nastave bitku protiv ove opake bolesti.

Među pacijentima su i dve lekarke, Slavica Jeremić i Biljana Krneta. Doskoro su lečile pacijente na različitim krajevima grada, a sada ih je zajednička muka spojila u maloj sobi Infektivne klinike, između boca sa kiseonikom, metalnih kreveta i ladica.

Kako za "Alo!" kaže Biljana Krneta, da nije sama bolovala, ne bi verovala koliko je virus opasan. 

- Mislila sam da sam nepobediva. Aktivno se bavim sportom, živim zdravo, jaka sam, i samo odjednom počinjem da osećam slabost, kašljem, javlja se temperatura. Kada sam dobila pozitivan test na koronu, mislila sam da će kod mene to začas proći. To je bila moja najveća greška - priča Biljana za „Alo!“.

Zbog ubeđenja da joj virus ne može ništa, nije se odmah javila u kovid bolnicu.

- Mislila sam da mu doskočim, otišla na privatnu kliniku, dobijala koktele vitamina i vraćala se kući. Kako je stanje bilo sve gore, na kraju sam ipak otišla na snimanje. Obostrana upala pluća - priča ona i nastavlja:

- Ovde su me dovezli na kolicima. Bila sam ubeđena da su mi pluća iskidana, da idu odvojeno od mene, jer nisam mogla da dođem do daha. Kao da je sve začepljeno, kao da ih nemam. Kao u košmaru. Plakala sam i govorila lekarima i sestrama: „Ja umirem, ja umirem!“ - priseća se najtežih trenutaka naša sagovornica.

U reči utehe, koje su joj davali zaposleni Infektivne klinike, nije odmah poverovala, ali su je njihovi potezi ubedili da nada postoji.
- Smestili su me, uradili sve preglede, priključili na terapiju, čini mi se za tren. I to jeste pomoglo, ali ono što je još više pomoglo, i što mi je vratilo nadu je njihova ljubaznost, njihova požrtvovanost, trud, a iznad svega mio, topao pogled, koji vam govori kako će oni dati sve od sebe da vas spasu - kaže naša sagovornica.

O predanosti i požrtvovanosti zaposlenih sa Infektivne klinike svedoči i njena cimerka, Slavica Jeremić. 

- Ovi ljudi su isti prema svima, bez obzira na godine, pol, boju kože, ili titulu. Na svu sreću, moje stanje nije bilo kritično, pa sam imala snage da posmatram kako sestre i lekari tretiraju sve ostale pacijente - priča Slavica za „Alo!“.
To je, kaže, shvatila i kroz svoj, ali i kroz brojne druge primere.

Bore se za svačiji život

- Jednoj baki, koja je bila ovde, u toku noći je pozlilo. Sramežljivo je pozvala sestru u pomoć, a za nekoliko sekundi oko nje je bila cela grupa, bez panike, bez povišenog tona, svi kao jedan su joj pomagali, toliko složno i organizovanо, da to nije moglo da se isprati ko šta tačno radi, samo se videlo da je njoj sve bolje. Kad je došla sebi, samo je rekla: „Ne mogu da verujem da su se onoliko trudili oko mene stare“ - ispričala je za „Alo!“ Slavica.