Agonija 

Te nedelje jugoslovenske novine izašle su sa naslovima da je Tito u kritičnom stanju, a onda je stigla vest da je umro.

"Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: Umro je drug Tito", objavljeno je u saopštenju Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, koje je na televiziji pročitao Miodrag Zdravković.

Hospitalizovan u januaru 

Tito je u januaru 1980. godine hospitalizovan zbog problema s cirkulacijom povezanim s dijabetesom. Amputirana mu je leva noga, a potom su usledile brojne komplikacije: prestanak rada bubrega, uzastopne upale pluća, unutrašnje krvarenje, sepsa, oštećenje jetre i na kraju stanje kome... Kada je umro, kažu da Tito nije težio više od četrdesetak kilograma.

U znak sećanja na preminulog predsednika, državna televizija počela je da emituje program u kom se slavio bivši vođa otpora jugoslovenskih partizana u Drugom svetskom ratu i utemeljitelj narodne republike 1945. Proglašena je sedmodnevna žalost, a kolone ožalošćenih čekale su prolazak Plavog voza sa posmrtnim ostacima Tita.

Stotine hiljada uplakanih građana odalo počast predsedniku

Voz sa posmrtnim ostacime je u ponedeljak 5. maja krenuo iz Ljubljane prema Beogradu. Zastajao je putem kako bi građani mogli da mu odaju počast. U vozu su bili i njegovi sinovi Žarko i Mišo. Na zagrebačkom Glavnom kolodvoru, u Titovoj rodnoj Hrvatskoj, voz je dočekao nekoliko stotina hiljada ljudi.

Građani širom Jugoslavije su na vest o smrti izašli na ulice, mnogi od njih u suzama, i kleli se "da nikada neće skrenuti s njegovog puta".

U Beogradu su u izlozima prodavnica bili izloženi Titovi portreti s crnim florom i slogani u njegovu slavu: "Tito, tvoje ime je sloboda".

Nekoliko sati pre dolaska Plavog voza u Beograd, masa ljudi se po kiši uputila pred zgradi Savezne vlade gde su mu građani danonoćno, čekajući satima u redu, odavali počast. I tako sve do 8. maja, pre nego mu je kovčeg obmotan jugoslovenskom zastavom sa crvenom zvezdom.

Josip Broz Tito je sahranjen 8. maja. Sahrani su prisusvovale 124 zvanične državne delegacije, na čijem čelu se nalazilo 38 kraljeva i predsednika, pet prinčeva, sedam potpredsednika republika, šest predsednika parlamenta, deset premijera, tri potpredsednika vlada, 12 ministara inostranih poslova, 20 članova vlada i 21 državni funkcioner.

Sahrana 

Među istaknutim liderima koji su prisustvovali sahrani bili su predsednik Prezidijuma VS SSSR Leonid Brežnjev, potpredsednik SAD Volter Mondejl, predsednica Vlade Indije Indira Gandi, predsednik DNR Koreje Kim Il Sung, premijerka Ujedinjenog Kraljevstva Margaret Tačer, suprug kraljice Elizabete II princ Filip, kralj Jordana Husein, predsednik Iraka Sadam Husein, predsednik SR Rumunije Nikolaje Čaušesku, lider Zimbabvea Robert Mugabe...

Tito je pokopan uz zvuke jugoslovenske himne, a u gradovima i lukama širom države odjekivale su sirene. Za poslednje počivalište izabrao je mesto uz svoju bivšu privatnu rezidenciju u Užičkoj ulici. Na njegovom grobu u Kući cveća zlatnim slovima piše samo "Josip Broz Tito 1892 - 1980", bez petokrake, simbola komunističkog pokreta.

Mnogi su se pitali hoće li Jugoslavija nakon Titove smrti uspeti da očuva svoje jedinstvo i nezavisnost. Neki su se pribojavali sovjetskog ekspanzionizma nakon što je nekoliko meseci ranije SSSR izvršio invaziju na Afganistan.

Međutim, evropski komunistički režimi, uključujući i sovjetski, počeli su od 1989. padati jedan za drugim. Jugoslavija je potonula u ekonomsku i političku krizu koja će oživeti nacionalističke težnje i federacija će eksplodirati u nizu ratova 90-ih čime je zauvek zatvorena stranica titoizma, zaključuje AFP.

Pred smrt je priznao grešku

Titov unuk Joška Broz tvrdi da mu je deda, "harizmatični i kontroverzni jugoslovenski lider", pre smrti rekao da je pogrešio što je 1974. promenom ustava olabavio jugoslovenski federalni sistem.

U telefonskom razgovoru za francusku novinsku agenciju AFP, 72-godišnji Joška, koji ponosno nosi ime Josip Broz, prepričava reči svog slavnog dede. Joška tvrdi da mu se u smiraj života Tito poverio i priznao "grešku" što je dopustio ustav iz 1974.

Čovek koji je napravio Jugoslaviju, naravno, nije svedočio krvavom raspadu zemlje, ali je za života shvatio, tvrdi Joška, da je tim ustavom posejano seme razdora.

- Od jedne države, stvorili smo osam manjih (...) i sve se razmrvilo, to je moja najveća greška - prepričava Joška Titove reči - priznanje koje moćan vladar nikad ne bi izrekao u javnosti.

S ustavom iz 1974. ili bez njega, mnogi smatraju da je Titova smrt bila ta koja je oglasila "smrtno zvono" za zemlju koju je podigao iz pepela Drugog svetskog rata. Jugoslaviju, kolaž naroda i vera, na okupu je držala harizma njenog vladara i njegov represivni aparat.

I dok jedni Tita hvale da je od Jugoslavije učinio jednu od najprosperitetnijih komunističkih zemalja, kritičari ističu zatvaranje političkih disidenata i represivno suzbijanje istorijskih razmirica između raznih etničkih zajednica koje su se 90-ih vratile još snažnije.

Deda je bio bonvivan, ali je voleo i jednostavne stvari

On je sa sestrom Zlaticom do svojih tinejdžerskih dana živeo s Titom u elitnoj četvrti Beograda, na Dedinju.

- Bio je vrlo opušten u krugu porodice, voleo je da jede ribu i piletinu, dva jela u kojima nije mogao da uživa na službenim večerama jer se jedu prstima - prisetio se Joška.

On kaže da ih je naučio da žive od svog rada i da se ne koriste porodičnim prezimenom, te je Joška svojevremeno bio policajac i vlasnik restorana. Sada je član male neokomunističke stranke koju je sam osnovao i uvereni je titoist.

On je upravo kao policajac pomagao oko logistike Titove sahrane koja je okupila brojne svetske zvaničnike, što se smatra "baštinom lukave diplomatije koja je presecala podele Hladnog rata".

Poslednji je put video dedu pred njegov sam kraj, u bolničkoj postelji u Ljubljani.

- Otputovao sam za Beograd i kada sam stigao čuo sam vest - rekao je Joška za AFP.

Iako je Titova baština i dalje predmet rasprava, Joška je gorljivo brani i tvrdi da je omogućio udoban život ljudima u socijalizmu, iako je za to morao dizati kredite kako bi pokrio troškove.

- Imali smo pravu državu, besplatne škole i zdravstvo, mir... Sve ono od čega danas nemamo ni desetinu - tvrdi Joška.