"Zaplakao sam kada je od koronavirusa preminuo mladić star 26 godina"

Sa odeljenja su izlazili i sestre i lekari i plakali zbog pacijenata za koje su se lavovski borili, a nisu uspeli da se izbore, kažu na početku razgovora za „Alo!“ prof. dr Predrag Stevanović, rukovodilac Klinike za anesteziologiju i intenzivno lečenje KBC „Dr Dragiša Mišović“ i Suzana Zajić, glavna sestra te klinike, u kojoj se leče najteži bolesnici zaraženi koronavirusom.

Prof. dr Stevanović kaže da je i sam zaplakao kada je od posledica koronavirusa preminuo mladić star 26 godina.

- Kroz posao smo naučili da se suočavamo i sa gubitkom pacijenata. Ipak, kad je mlad čovek u pitanju... Tog mladića smo izgubili u prvom piku epidemije. Bilo mi je teško - dodaje naš sagovornik.

Glavna sestra Suzana Zajić ističe da je upravo gubitak ljudskih života nešto sa čime se svi teško nose.

- Imamo zaista veliki broj pacijenata na lečenju, ima i dosta mladih... U jednom trenutku sa njima pričate, a u drugom vidite pogoršanje kliničke slike toliko da završe na respiratoru. Ono što najteže pada jeste kad se izgubi ljudski život. Uvek se preispitujtete iako znate da ste sve učinili, da ste dali i poslednji atom snage - navodi Zajićeva.

Iako su već uigran tim jer gotovo bez predaha rade još od 15. marta, zbog najtežih bolesnika koji su tu na lečenju, svaki dan je, navode, paklen.

- U svakoj smeni radite isti posao, u svakoj smeni su teški pacijenti. Svaka sledeća smena je teža od prethodne jer ste umorniji. Ima i trenutaka kad vam dođe da strgnete masku i bacite je, okrenete se i odete. To, naravno, ne uradite. Izbrojite do deset i nastavite dalje... A radimo toliko da niko od nas ne zna kad je prošlo proleće, a kad leto - navodi prof. dr Stevanović.

Profesor Stevanović i glavna sestra Zajić kažu da nikada neće zaboraviti 28. mart. Tog dana je za samo pola sata intubirano čak osam pacijenata i priključeno na respirator.

- Sećam se odlično, bio sam na odeljenju intenzivne nege i sve je delovalo stabilno. Izašao sam iz crvene zone kovida i završavao druge obaveze. Ubrzo, nakon samo sat vremena, hitno su me pozvali da se vratim. Istog časa sam obukao zaštitno odelo i već na prvom spratu intubirao pacijenta koga smo stavili na mašinu. Onda sam se popeo na drugi sprat i intubirao još jednog, pa na trećem trećeg. Tada sam osetio stravičan bol u grudima. Da mi kolega nije pomogao da izađem na terasu i udahnem svež vazduh, ne znam kako bi se to po mene završilo. Za to vreme, moje kolege su intubirale još pet pacijenata. To je bio neverovatan talas pogoršanja - ističe profesor Stevanović.

Na pitanje da li se plaše da se oni ne zaraze, odgovaraju potvrdno.

 - Pre svega se plašimo da ne zarazimo svoje najmilije. Ali brzo odagnamo takve misli, da nas to ne poremeti. Mi ne smemo da budemo slabi, trudimo se da budemo jaki. Bilo je zaražavanja među zaposlenima. Već se vraćaju na posao. Imamo i sad desetak zaraženih. To se dešava. Puno je posla, dosta se radi, umor čini svoje pa tako dolazi i do grešaka, najčešće prilikom svlačenja zaštitne opreme, a tako i infekcije - navodi profesor Stevanović.