Krajiške bake su izgubile sve posle zemljotresa u Hrvatskoj!
alo.rs
Zemljotres, Hrvatska
Zemljotres, Hrvatska, Foto: AP Photo

Takve su i ove četiri krajiške bake koje su u razornom zemljotresu, koji je pogodio Hrvatsku, ostale su gotovo bez svega. I dok se sve lomilo, urušavalo, one u dubokim godinama, pre nego sebe, spasavale su ono oko sebe.

Ovo su njihove priče.

Baka Milica iz Majskih Poljana. Kaže, ne boji se, nema više ni šta da izgubi. Njen jauk nije se zaparao kada su po njoj padali delovi kuće.

Zakukala je kada je videla da će joj zemljotres ubiti krave. Ta druga živa stvorenja, koja su njoj “kao čeljade”. Od četiri krave od kojih je živela i koje su njoj, suprugu i majci od 90 godina obezbeđivale prihod, uspela je da spasi dve.

- Ne bojim se, nemam što više izgubiti, tu sam s majkom i suprugom. Ona ima 90 godina, suprug je šećeraš. Govori - voleo bih da sam mrtva, a ne da ovo moram da gledam. Kad je zatreslo, ja sam pravila ručak, po meni je palo nešto, televizor je pao- priča stara majka.

A onda dodaje:

- Kad sam videla da mi je palo na krave, samo sam jaukala. Nemaš nikoga, svako se bori za sebe. Išla sam da izbacujem bale, spašam krave. Uspeli smo da spasimo dve, dve nismo. Kao da mi je čeljade, od njih sam živjela, prodavala sam sir i mlijeko od njih.... što ćemo sada” - kroz suze je ispričala za hrvatski Indeks baka Milica.

Bez kuće u Glini ostala je 90-godišnja Mira. Dali su joj privremeni smeštaj kamp-kućicu. Ali, kućica prokišnjava. I to nije sve, baka Mira ne može da se popne u nju.

Zemljotres, Hrvatska
Zemljotres, Hrvatska, Foto: AP Photo

- Nemam gde da legnem, nemam ništa. Sve mi je srušeno - kaže starica. Suze ipak naviru. Za ovih nedelju dana od zemljotresa nikako se nije snašla. Ona je ona baka koja drugima govori “diko”.

- Diko, to ne valja - priča obraćajući se reporterki, a prenosi Indeks. Njoj bi valjao kontejner da može da se popne i uđe.

- Ako može, može, ako ne… Ja ću sedeti tu dok me ne potrpa taj potres - kaže baka Mira. Noću loži vatru... kiša pada na nju. Spava sedeći u oštećenoj kući.

- I čekaš. Dok zagrmi, ja čekam. Kuda ću? Noć, zima… - kaže. Sedi, čeka i kaže moli se...

- Molim samo Boga da umrem, da nisam to dočekala. Šta da radim - paraju reči starice. Od rodbine joj je ili sve pomrlo ili se raselilo po svetu, neki su u Splitu, Dubrovniku…

Ne bi baka Mira ni u privremeni smeštaj u Drvnom centru. Naučila je da radi, a i ne bi “među babe i narod svakojaki”.

- Naučila sam nešto da radim, hodam po svom dvorištu, hranim svoje koke, naložim drva za vatru. Malo gledam televiziju pa ugasim i ležim... i tako sve do ovoga zla. A sad nemam ništa - priča. Kad je zemljotres udario puzala je do štale. Na kolenima.

- Kako nisam prebila ruke i noge, Bože, ja ti se molim, budi hvala”, prekrstila se i nastavlja: “Kako sam ustala? Puzala sam do štale, kako me žulja koljeno, skinula sam jedan lajbek (prsluk), metnula pod jedno koljeno, pa drugo, pa sam se nekako izvukla. Onda komšije došle, ovaj odande. Jesi li živa? Eto, bolje da i nisam - iskreno će Mira.

Zemljotres, Hrvatska
Zemljotres, Hrvatska, Foto: TANJUG/FOTO HINA/ DAMIR SENCAR/

Baka nema telefon, sve su mreže pokidane. Odsečena od sveta. Reporterka je uspela da razgovara sa bakinom ćerkom, koja se zaputila iz Beograda, ali je zbog epidemioloških mera, mora da prođe proceduru:

- Morala je da plati vakcinu, 400 kuna… ne, nego 400 evra za njih dvoje.

Zna ova krajiška baka mnogo toga. Kaže i "ko gleda sirotinju". Ona je od male penzijice sve uredno plaćala i nema ni kunu duga za režije. Ipak nečemu se nada, eto tom kontejneru da ima gde da legne. A za kuću, sigurna nije... ni kad će krenuti obnova.

- Bog zna hoću li ja biti živa... Koja stručna služba? Nitko nije dolazio. Moja kuća je osigurana. A nema ni toga. Ko sirotinju gleda... Samo kada treba da se glasa, onda zovu, kad treba da se plate režije, to te opomene odmah - kaže. Sve je izgubila ali duh nije. Ima li hrane, pitaju je...

- Stiglo, ima. Stali donositi. Kažu, ‘bako, neka tu bude’. Natrpali tu ulja, rekoh, ‘neću ja imati uljaru’. Imam ja i masti. Kupila sebi desetak kila kad su ljudi klali, ne mogu to potrošiti celu godinu. veterinar mi je doneo hranu za kokice. Za pet kokica, ne treba toga puno - priča.

Da li je bio još zemljotresa, da li je osetila boji li se?

- Kako ne bi, dete, bilo. Sedim tu, ne znam hoće li me potrpati. Noći, najgore su mi noći. Kad smrkne, ne vidiš prst pred okom- priča ova krajiška baka.

Brana iz Petrinje ne želi da napusti svoj razuršeni dom

Iz Petrinje, Brana, ne želi da napusti svoj razrušeni dom. Stan u kome je živela dobio je crvenu nalepnicu. Unutra ne može da boravi.

Ona neće daleko od svog doma. Spava, radije u automobilu. Na svu nesreću, koja ju je zadesila, brine je da ne ostane i bez onoga što je preživelo zemljotres. Kaže, nered je.

- Ljudi su počeli da otimaju kamp-kućice jedni drugima. Ja ne idem odavde. Pljačka se... Ne idem u kontejner izvan grada pa da mi neko krade to što sam teško stekla svojim rukama. Traži i daću ti, nemoj me pokrasti - kaže Branka za Novi list.

Slike krajiških starica koje su obišle Balkan pomere, zabole. Grube ruke od rada i njihova ljubav prema domu, njihovim životinjama, koje neće da ostave i odu u drugo mesto gde bi imale krov nad glavom. Ima i onih, siromašnih, koje su poslednju paru ponudile onima koji su im u samoći i starosti pomogli.

U selu Župić nadomak Petrinje, jedna takva baka. Ostala je bez krova u zemljotresu. Grupa momaka među kojima i fudbaler Toni Kukoč, ostali su da joj poprave krov. U ovom selu pretežno je starije stanovništvo.

U njemu se nije zaustavila nijedna služba. Poput alpinista momci su se popeli i starici popravili krov. Ali... ona zna da ceni. Izvadila je sto kuna. Želela da plati.

U silovitom zemljotresu posebno je pogođeno područje baš odakle su obe starice. Posebno je teško u Majskim Poljanama kod Gline, gde je poginulo petoro, a veliki broj kuća je srušen ili teško oštećen.

PROČITAJTE JOŠ: