Majka heroja sa Košara: "Moj Tibor poginuo jer nije poslušao komandu! Ne bih je slušala ni ja!"

- Mile, pala je granata među dobrovoljce. Ajmo da pomognemo, da dovučemo ljude, one što još može da im se pomogne…

- Tibore, batali. Vidiš da su snajperi odasvuda, puca se… A i komanda je da ne smemo više da gubimo ljude!

- Ajde, bre, kako možeš da slušaš da ljudi zapomažu, možda preživi neko…

- Ne, ne možeš da ideš ni ti ni bilo ko!

- Ma ko te je*e! Idem ja sam. Pi*ko jedna!

 

- Metak je ušao u vrat, a izašao kroz obraz. Nije bilo rana na grudima kao što se priča. Nije bila nijedna ogrebotina na njemu, ništa. Samo ta rupa na vratu i druga na obrazu. Kad ga je snajper pogodio, Tibor je pao na kolena i čak je razmotao zavoj da sam sebe previje. Onda je samo klonuo i iskrvario – hrabro za "Telegraf" prepričava majka Kata svaki detalj koji su joj Mile i drugi Tiborovi saborci ispričali.

Ona ne veruje u verziju priče po kojoj je Tibor ustao da bi razotkrio snajperistu i poslužio kao živa meta. Nije sigurna ni da li su njegove poslednje reči zaista bile “Za ovu zemlju vredi poginuti”. Kata o svemu tome otvoreno govori jer zna da ništa od toga ne umanjuje Tiborovo herojstvo, čojstvo i ljudskost.

"Ako preživim, neka me pošalju na vojni sud"

 - I bez tih reči, moj sin je bio veliki patriota i veliki heroj. Tibor je voleo Srbiju i da je preživeo, nikada je ne bi napustio. Voleo je život ovde, tako smo ga valjda vaspitali. I ono što sigurno znam je da je tog dana prekršio naredbu i ustao da bi pomogao ranjenim drugovima. Rekao je tada: “Ako poginem , poginuo sam. Ako preživim, nek me šalju na vojni sud, ja ne mogu da ih slušam, a da im ne pomognem”. Bilo mu je dosta rata i mislim da je znao da će poginuti. Posle sam od jednog bezbednjaka saznala da njega nije ubio šiptar nego neki Holanđanin, plaćeni snajperist, a i da su ga posle uhvatili – kaže Kata.

 

Kad kročite u dom porodice Cerna, nije teško zamisliti ni kakav je bio Tibor. Otac Jožef i majka Kata prvo vas dočekaju zagrljajem i osmehom, a onda i posluženjem. Kad priča o sinu, Jožefu glas zadrhti kao da će zaplakati, ali onda samo duboko uzdahne i nakon te kratke pauze nastavi da priča sve te lepe stvari koje se o Tiboru mogu reći.

Kata je, s druge strane, žena lavica. Ona priča glasno, smeje se glasno, ne plaši se da bilo šta kaže i bori se za istinu svakog dana već 20 godina. A šta je istina?

Istina je da su na Košare, najteži teren za odbranu srpske granice od prodora albanskih terorista, poslati mladići koji su tada služili redovan vojni rok i nisu imali nikakvog borbenog iskustva. Tibor je bio jedan od njih. Imao je 20 godina, devojku, bend u kojem je svirao klavijature i nastupao po kafanama, završio je za auto limara i hteo je da otvori radionicu.

Tako je trebalo da bude kad se vrati iz vojske. Otišao je u junu 1998, a već u septembru Kati se vratio paket koji je poslala sinu.

- Onda sam ja zvala Niš da pitam zašto se to vratilo, a oni mi kažu “nisu vojnici više ovde”. Pa gde su, pitam. Dole na Kosovu, kažu – priseća se majka jednog od najstrašnijih trenutaka.

Jedva se izborila da Tibora puste za njegov rođendan 8. novembra, a i ona je trebalo da ide na operaciju kičme 18, pa je Tibor dobio kratak otpust. Jožef i Kata nisu mogli da dočekaju da vide sina, ni ne sluteći koliko je rat već ostavio traga na njemu.

"Moji su svi dole, ne možete me zadržati"

- Šetao je celu noć, nije mogao da spava – priseća se Jožef gledajući u prazno.

- Oni su svi pili lekove za smirenje i ranisan za želudac. Sve su mi to vratili u kesici sa njegovim stvarima. I psihički se poremetio. Kad si tamo toliko meseci, kad vidiš sve te strahote, počneš i da razmišljaš drugačije. Kad on kaže, recimo: “Kevo, njih treba sve iseliti iz Srbije i naseliti tamo Azerbejdžance, bilo koga…” Ja kažem kako to misliš sinko iseliti, pa oni su tu rođeni, a on kaže: “Džaba. Oni čim se rode i progovore, njih nauče da mrze Srbe” – prepričava nam Kata Tiborove reči.

Jedno veče je, kaže, otišao u kafanu sa prijateljima i staklom od razbijene flaše rasekao sebi lice. Kata se, kao i svaka majka, nadala da to ipak može da zaustavi, da može da vrati onog veselog mladića koji je voleo život. I našla bi vezu da spreči Tiborov povratak na Kosovo, jer ima puno rođaka u Nemačkoj i Mađarskoj, ali on za to nije hteo ni da čuje.

- Ma kakvi. Govorio je “moji su svi dole”, misleći na saborce. Nikad ih ne bi ostavio. Bio je srčan, radio je sve iz iskrenih osećanja, a to nije dobro za rat. Ta srčanost, drčnost i hrabrost nisu osobine poželjne u ratu i to se na primeru mog Tibora i pokazalo – priča Kata.

Prvog maja 1999. javili su im da je poginuo. Bio je prvomajski uranak, nisu imali telefon, pa su javili komšijama. Dva dana kasnije, pred kućom se zaustavilo vojno vozilo. Kovčeg nije dopratila vojska, nije bilo starešina, niti zastave. Nikog da kaže: bio je takav i takav.

- A ja sam se pitala da li mi sahranjujemo sina junaka ili sina dezertera... Posle su vojne starešine došle na četrdesetodnevni pomen, donele zastavu. Posle je stigao i orden za našeg sina. Orden za zasluge u odbrani i očuvanju bezbednosti... Ali moj je sin za mene najveći orden, a njega više nema i nikada se neće vratiti – neutešno dodaje Kata.

"Htela sam da umrem i dobila sam rak"

Nije želela da živi posle toga. Završila je na psihijatriji, a potom je obolela i od raka dojke. Osvestila se kada joj je jednog dana stariji sin Robert prišao i prislonio ruku na obraz:

- Je l osećaš ovo mama? To sam ja, i ja sam tvoj sin. Tibor je umro, nema ga više i neće se vratiti. Znam da te boli, i mene boli, ali ja sam tu, i meni je potrebna majka – rekao joj je Robert i to je bilo presudno da krene u još jednu borbu.

Operisala je dojku i oporavila se. Danas je najviše muči odnos države prema onima koji su preživeli.

 

- Ja sam ponosna na mog sina, ponosna zato što je bio ispravan čovek. On je i u tom momentu postupio ispravno. Nije poslušao komandu, ali je kao čovek postupio ispravno. I spomenik koji su podigli Tiboru… Ja sam na to pristala najviše zbog onih koji su preživeli. Oni nemaju nikakve povlastice u ovoj državi. Oni su žrtvovali svoje zdravlje za ovu državu, a primaju penzije i po šest, sedam hiljada i nemaju, recimo, pravo da se direktno leče na VMA. Ta deca na Košarama su bila narod ove države, i oni koji su ostali za njima su narod ove države. Ako država ne poštuje svoj sopstveni narod, kako ikada može da očekuje da bude poštovana u svetu – pita se na kraju Kata.