Milica bi danas imala 23 godine, a reči njenog oca na današnji dan kada je ubijena razaraju srce

Bojan Sekulić, najbolji drug Miličinog rođenog brata, kaže za „Alo!“ da njena žrtva nikad neće biti zaboravljena i da će Milicu uvek nositi u srcu.

- Uz blagoslov porodice odlučili smo da obeležimo dvadeset godina od Miličine smrti, koja nije uspela ni da udahne život, jer ga je NATO brutalno prekinuo. Zato ćemo mi umesto nje u povorci prošetati od parka koji nosi njeno ime, a u kojem ona nije doživela ni da se poigra, do zgrade u kojoj je stradala. Naše okupljanje je neće vratiti, ali niko nam ne može zabraniti da je se sećamo. NATO joj je ukrao život i detinjstvo, a mi ćemo pričati našoj deci o ovoj tragediji, a oni svojim potomcima, da se Milica nikada ne zaboravi - kaže Sekulić sa tugom u glasu.

 

Glavna ulica u Batajnici biće zatvorena tokom šetnje, a građani će nakon održanog govora, upaliti sveće i otići do Miličinog doma, u kojem je poginula.

- Naš skup će biti apolitičan, ali svakako ćemo poslati poruku da Srbija nikada ne sme ući u NATO. Osiromašeni uranijum je ostavio posledice i čini se da vlada epidemija malignih bolesti. Nažalost, i Miličina majka je obolela od raka - kaže Sekulić.

Na dvospratnici u kojoj živi porodica Rakić i posle dvadeset godina su vidljivi tragovi od gelera koji su ubili Milicu.

Njen otac nam otvara vrata stana na drugom spratu i sa bolom u glasu kaže da mu nije do priče.

- Razumite me, ne mogu. Mnogo nam je teško - rekao nam je Miličin otac Žarko Rakić.

Komšija Dušan Kasagić se sa suzama u očima priseća trenutka kada je saznao da je bomba pogodila njegovu malenu komšinicu.

 

- Kad sam dotrčao do Rakića, Milica je još davala znake života, a njena majka je pala u nesvest od šoka. Ugledao sam i Vojislava Šešelja, koji je dojurio u šortsu i papučama. Odmah su došle policija i Hitna pomoć, i inspektori su tiho rekli da je „devojčica gotova“. Znate, iste večeri geler je pao i u obližnju kuću, pored kreveca jedne devojčice. Sva sreća da je porodica bila u podrumu, pa su preživeli - kaže Kasagić, dok komšinica Jelena Kostur uverava da su nakon Miličine smrti komšije odlučile da do kraja bombardovanja ne izlaze iz skloništa.

- Mnogo smo se uplašili i do kraja NATO agresije nismo izlazili iz podruma. Naravno, neki od nas morali su da idu na posao. Živeli smo u velikom strahu i samo smo zahvalni Bogu što nije bilo više žrtava - kaže gospođa Kostur.