Moj deda patrijarh Pavle, i čovek i svetac

Upravo ova misao, posle dugog promišljanja, pre četiri godine odagnala je dilemu Snežane Milković: objaviti svoja sećanja o privatnom životu patrijarha Pavla ili da to što je od njega imala priliku da nauči ostane samo njeno blago?

Pritom, nije ovde reč "samo" o najvoljenijem srpskom patrijarhu, koga su poštovaoci, vernici, ali i ateisti, prisno oslovljavali sa "deda Paja", već i o njenom, privatnom "deda Popi". Snežana je, naime, unuka patrijarhovog rođenog brata Dušana. On je pak poginuo u Drugom svetskom ratu, ostavivši iza sebe Draginju, Snežaninu majku.

Privilegiju da stasava u neposrednoj blizini patrijarha Snežana je pretočila u knjigu "Moj deda patrijarh Pavle", koju je najpre objavila "Prosveta", a 2015. godine štampali su je i beogradski "Ethos" i čuveni knjižar Velja Starčević. Treće izdanje ovog dragocenog svedočanstva o jednom od najskromnijih i, istovremeno, najmudrijih izdanaka našeg naciona, njegove svetosti patrijarha Pavla, koji se upokojio 14. novembra 2009. u 95. godini, predstavljeno je ove nedelje Novosađanima u Gradskoj biblioteci.

- Dok sam pisala knjigu, polako mi je postajalo jasno da između života mog deda Pope i onoga što je patrijarh Pavle govorio nema nikakve razlike - setno, ali i ponosito, priseća se Snežana, po profesiji psiholog.

Dodaje da su te dve uloge bile potpunom saglasju, jer je deda Popa živeo po jevanđelskim principima koje je patrijarh propovedao. Najstarija Snežanina slika o deda Popi seže do šezdesetih godina prošlog veka i kuće u beogradskoj Madridskoj ulici, u kojoj je živela s porodicom. Tamo je prvi put videla svog deku, koji se upravo vratio sa postdiplomskih studija iz Grčke, i zatim 1957. godine bio hirotonisan u čin episkopa raško-prizrenskog.

- Dugo sam čuvala mali plavi emajlirani krst koji je doneo sa Svete Gore "morskoj glavi", kako me je od tada često oslovljavao - zabeležila je Snežana u svojoj knjizi.

Jedna od slika koje su se najdublje urezale u njeno sećanje odnosi se na izuzetnu skromnost deda Pope. Svaki put kada bi dolazio u posetu porodici, iz svoje torbe, veoma slične onoj koju su đaci nosili u školu, vadio je "neke darove". To su najčešće bile bombone, ponekad jabuke ili dunje, uz njegov komentar: "Evo, svakom po jedna, da se ne prejedete."

I sam se skromno hranio, što je naročito brinulo Snežaninu baku Agicu, deda Popinu sestru od tetke, s kojom je on odrastao i s kojom su živeli u istom domaćinstvu. Svaki obrok započinjao je i završavao koricom hleba, a sa stola je sakupljao mrvice zabrinuto podsećajući da ima puno gladne dece. Govorio je i da čovek jede da bi živeo, a naopako je ako živi da bi - jeo.

Kako je stasavala i sazrevala, Snežana je upijala i druge detalje iz života svog "deke u mantiji". Slušala je njegove razgovore sa Agicom o siromašnom detinjstvu bez roditelja u rodnim Kućancima u Slavoniji, nadničarenju i plućnoj bolesti deda Pope, koji se pre nego što se zamonašio zvao Gojko Stojčević. Izlečio se bez antibiotika, uz molitvu i skromnu hranu u manastiru Blagoveštenje. Zamonašio se uoči Blagovesti 1946. godine.

Dok je bio episkop raško-prizrenski, u Beograd je dolazio retko, ali je uvek nalazio makar malo vremena da poseti porodicu. Posle 33 godine provedene u Prizrenu, 1. decembra 1990. postao je 44. patrijarh srpski i preselio se u Beograd. Porodicu je posećivao dva puta nedeljno i sa njom najčešće obeležavao najveće praznike, Božić i Uskrs.

- Ne znam zašto, ali nikada nismo pomišljali da bi deda Popa mogao da postane patrijarh - priseća se Snežana. - Kada je u medijima objavljeno da je izabran za prvojerarha Srpske pravoslavne crkve, baka Agica je danima plakala. Govorila je: "Meni treba brat, neka neko drugi bude patrijarh!" Plašila se da više neće imati vremena da dolazi. Ali dolazio je kad god je mogao, makar nakratko.

Ukućanima nije dopuštao da mu pridrže gornju mantiju, jer to bi značilo - "ja sam važan". Snežana ga je pratila na autobusku stanicu, i nije dozvoljavao da ga rodbina odveze kolima do Patrijaršije uz izgovor: "Lakše mi je autobusom, ne moram da se saginjem kad ulazim."

Priznaje da je još kao devojčurak bila svesna ponosa što je u pratnji deda Pope, ali se trudila da on to ne primeti.

Često je govorio da je najveća zasluga pred Bogom založiti svoj život da bismo nečiji spasli. Bio je uveliko u 90. godini kada ga je Snežanin sin Mihailo upitao kako uvek zna šta treba da kaže, a on je odgovorio: "Kad budeš imao 90 godina, znaćeš i ti."

Razumeo je i mladost. Snežaninoj baki nije se dopadalo što ona nosi farmerke i požalila se deda Popi, a on je uzvratio pitanjem: "A šta nose njene vršnjakinje ako ne farmerke?"

Govorio je i da čovek u nekoj teškoj situaciji treba da uradi sve što može, ali da se ne sekira previše, da ne oboli, jer "sirće grize svoju flašu". Seća se Snežana i blagih saveta koje je patrijarh davao vernicima posle liturgije - da ne stoje nasred crkve, jer to bi značilo "Vidi, Bože, ja sam glavni". Ili: "Pevajte u crkvi tiše, da se i drugi čuju, nije naš Bog gluv."

Kako je često pešačio ili se vozio gradskim prevozom, vernici su ga presretali s pitanjima, molbama za savete... Svakog je saslušao. Na svoje probleme i tegobe nije se žalio.

Govorio je: "Lako mi je sa mnom." Retko je dozvoljavao, a još ređe tražio, da neko učini nešto za njega lično. "Što ti meni 'morska glavo' da šiješ, kad ja umem i imam mašinu."

Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao je i druge majstorske poslove u Patrijaršiji. Mnogo je čitao i pisao monografije o manastirima, studije, pokretao duhovne akademije... 

Krajem septembra 2007. godine, patrijarh Pavle primljen je na Vojnomedicinsku akademiju jer se stanje njegovih nogu pogoršalo. Tada je VMA postao njegov dom. Nije se složio sa predlogom lekara da ga puste kući kako bi proslavio svoju slavu Lazarevu subotu i Vaskrs. Snežani je to objasnio ovako: "Ja sam sada dobro, ali začas mi bude loše."

U subotu, 14. novembra, otac Metodije rekao je Snežani da je patrijarh dobro i da je, hvala Bogu, pojeo kačamak. Sutradan, u nedelju, kada je ohrabrena unuka ponovo pozvala, odgovor je glasio: "Upokojio se pre pola sata."

Umro je u snu.

- Samo spustih slušalicu. Ne postoje reči koje bi na pravi način opisale moja osećanja u tom trenutku. Javiše mi da treba da skuvam žito i da će moj sin Mihailo nositi krst - priseća se Snežana.

Na dan sahrane, sa stotinama hiljada ljudi, a neki su rekli da ih je bilo i milion, Snežana je koračala iza lafeta, pogleda prikovanog za mitru koja viri iz otvorenog kovčega. Sa osećanjem ganutosti, onakve kakvu osećamo kada slušamo himnu, Snežaninom svešću prolazila je samo jedna misao: "Ovo je moj deda Popa, patrijarh srpski Pavle."