Nisam mogla iz kreveta, a sama u stanu!
Sve o čemu ne razmišljamo kada otvorimo ujutru oči - ustajanje, oblačenje, umivanje, jutarnja kafica, odlazak po hleb, pripremanje doručka, nezamislivo je za penzionerku Dušanku B. (70) iz Beograda!
privatna arhiva
Ona je sama, nepokretna, u kolicima, ima visok pritisak, rane na nogama. Ima i sina, ali on je oženjen, živi u svom stanu i često putuje.
Nekada, kako nam kaže, dugo gleda u nešto u svom domu do čega ne može samostalno da stigne. Ranije je plakala zbog toga. Bilo je dana kada je o tome kakvo je vreme znala samo iz najava meteorologa, jer sama napolje ne može! Sada je potpuno zavisna od radnika Gradskog zavoda za gerontologiju - doktorke, medicinskih sestara i gerontodomaćica!
- Muž mi je umro pre godinu i po. Bili smo mnogo vezani i to me je strašno pogodilo. Zbog oboljenja kolena ostala sam invalitkinja pre četiri godine i od tada mi se život odvija na točkovima, u kolicima. A da je samo to! Imam visok pritisak, otvorile su mi se i rane po nogama - započinje ispovest Dušanka u svom stanu.
Sin mi je na kraju planete!
Dušanka kaže da ne zna kako bi preživela skorašnji put njenog sina na drugi kraj planete, da nije bilo žena iz Zavoda.
- On je tamo boravio mesec dana. Nisam mogla da ga čujem telefonom. Plašilo me je sve! Šta ako mi se desi nešto, koga da zovem, pomišljala sam! Ipak, kada je u Beogradu, sve je drugačije. Bila sam tužna tada. Ali ohrabrivale su me i brinule o meni sve ove divne žene iz Zavoda. Da ih tada nisam imala, verovatno ne bismo sada pričale - kaže Dušanka.
Osmehuje se dok čeka da voda provri za domaćinsku kafu - kafu dobrodošlice, za koju smo se mi ponudili da je skuvamo.
- Sada sam dobro u odnosu na to kakva sam bila. Pošto sam videla da moj život ne vodi nikuda, prijavila sam se Gradskom zavodu za gerontologiju. Mislila sam da mi je došao kraj. Nisam htela sina da opterećujem. Ima dete i ženu. Bilo mi je nezamislivo da mu oduzimam vreme od porodice. Plakala sam često. Bilo je strašno. Prvi put kada je dr Jelena Milošević iz Zavoda otvorila vrata mog stana, kao da me je sunce obasjalo. Sve je teško kada si star, bez muža, u kolicima, a najstrašnija je ta tišina. Ćutanje. Televizor radi, ali nije čovek. Ne pita te: „Kako si? Šta ti je?” Ne zna da se šali. Doktorka je ušla. Vesela, smirena, nasmejana. Pregledala me je. Prethodno smo pričale o mom zdravstvenom stanju. Propisala mi je terapiju. Ona je sada moj dom zdravlja. Tamo više i ne mogu da odlazim. Sve recepte dobijam od moje doktorke. Ima vremena i stigne sve da me pita. Posle nje su počele da mi dolaze medicinske sestre - Ivana i Dušica. Neguju mi rane na nogama, previjaju ih. Razgovaraju sa mnom. Uspevaju da me nasmeju. Omogućile su mi drugi život - priča nam Dušanka dok daje instrukcije za sipanje kafe.
Kako nastavlja, tu je i Dragana iz Zavoda, koja joj šalje gerontodomaćice Branku, Slavicu...
- One mi kupe hleb i mleko. Pomognu mi da spremim ručak, odvezu me do toaleta. Da nema njih, ne znam s kim bih progovorila, ko bi mi skuvao kafu... Sve one su mi sada najveća podrška u životu. Sin i snaja sa unukom dolaze. Presrećna sam i puno mi je srce. Ali ipak sam malo tužna jer znam da su tu na nekoliko sati, a onda se ponovo budim sama u kući - kaže Dušanka.Radmila Briza