Ovo je istorijski događaj, hvala Srbiji na antitelima!

1. Kao član vladajuće ili opozicione političke elite na višim nivoima vlasti.

2. Pozvavši svog porodičnog lekara, preklinjao ju je da ga nazove ako joj ostane višak vakcine na kraju dana.

3. Preko veze. Prva dva načina nisu dolazila u obzir jer sam ozbiljan čovek i bavim se ozbiljnim delom pisca, a za to ne bih ni molio sa dna lonca.

Pogotovo što mi se čini da bih na ovaj način naseo na savest i dušu svog dragog doktora. Treći način, međutim, takođe mi nije odgovarao. Pre svega, ne znam nikoga ko je tako visoko pozicioniran da mi putem veze pruži vakcinu. Ali što je još važnije, sa vakcinacijom ne bih preuzeo odgovornost za život, zdravlje i osećanja nekoga ko bi zbog mene ostao nevakcinisan. Ja sam takav neurotik da bih svoju žrtvu video u svakom mrtvom čoveku sa covid-19. Osim toga, kako bih uopšte mogao sebi da objasnim potrebu za vakcinacijom kroz vezu?

Ali činjenica da se mogu vakcinisati samo na ova tri načina i da je sasvim verovatno da će to ostati i nakon što su Plenković i ministar Brnjac, ne daj Bože, inšalah, podelili turističke radnike, uključujući, nadam se, i dalmatinske galebove, džeparoša i udomljavanja kurvi, ako ostane neko da radi posao do kojeg, priznajem, držim više nego do mnogih naših ministara i ministara, to me zaista nervira. Zašto me nervira što ne mogu da se vakcinišem? Zato što svesno pripadam kulturi vakcinisanih. Jer ja verujem u vakcinu na način na koji Capak i Markotićka veruju da je Bog stvorio svet šest dana, a sedmi da se odmarao. Jer vakcinacija je za mene higijensko, kulturno i humanitarno pitanje. Jer ne želim da budem bolestan i ne želim nikome da prenosim bolest. Jasno?

U Srbiji se na početku kampanje vakcinacije, koja prilično intenzivno traje već treći mesec zaredom, vakcinišu i stranci, stanovnici i nerezidenti. Od početka se, naime, stvarala mogućnost za tako nešto, već na nivou oblika. Mnogi moji poznanici, prijatelji i poznanici iskoristili su ovu priliku. Vedrana Rudan se ponašala visoko moralno jer je svoj slučaj iznela u javnost. Kad sam shvatio da u Hrvatskoj ne mogu da se vakcinišem, mada svakog meseca plaćam sve doprinose, uključujući i onaj za zdravstvo, i nakon što sam to video u Srbiji - jedinoj u Evropi, a biće i u svetu - migranti su vakcinisani, a da su i oni odlazili u romska naselja, smatrao sam da čak ni teoretski ne postoji mogućnost da vakcina kojom se vakcinišem u Srbiji nekome bude uskraćena. Nisam toliko pažljiv ili principijelan, ali ovde je, verujem, pitanje ljudskog života.

Ne mogu anonimno da se prijavim na način na koji se stranci prijavljuju putem elektronskog obrasca. U stvari, mogao sam, ali nisam želeo. Jednostavno zato što nisam među hiljadama hrvatskih, bosanskih, makedonskih, slovenačkih građana koji će tiho i mimo svake politike iskoristiti priliku koja im se pruži da se vakcinišu. Ako to učinim, moraće da bude javno. A da budem javan, ne može biti anoniman ni u jednoj fazi. Kao što nisam anonimni građanin u Hrvatskoj, nisam ni u Srbiji. Pa sam se otišao vakcinisati kao taj i onaj, po profesiji pisac, onaj čije su knjige u toj zemlji u knjižarama uglavnom stavljene na police kod lokalnih autora. Nikad se na to nisam žalio.

Dozvoljeno mi je, kao i svakom građaninu te zemlje, da odaberem vakcinu. Lep izbor: čim mi se da, lako ga se mogu odreći. Ili sam, ipak, izabrao rekavši da neću uzimati nijednu od ponuđenih vakcina. Neću reći koja, osim da kažem da je proizvedena u Evropskoj uniji. Dan pre dolaska u Beograd, oglašen sam u Institutu za biocide i medicinsku ekologiju (to je Srpski institut Andrije Štampare, samo stariji), došao sam, bio je 1. april, dan šale, šale i zezancije, tamo nije bila gužva, vakcinisala sam se u neverovatno ljubaznoj atmosferi koju zapravo nije moguće opisati i objasniti. Svi ovde, u tom zapravo sivom i tmurnom zatvorskom krugu, ponašali su se kao u filmu Meri Popins. Kao da spašavaju svet u dobrom raspoloženju.

Svi moji beogradski prijatelji i poznanici, sa kojima sam ovih dana komunicirao na razne načine, srećni su što je to slučaj. Svi oni su, naravno, već vakcinisani. Niko u Srbiji nije podigao glas, nije se pobunio protiv vakcinacije ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije. Sigurno da ima onih koji su protiv svake međusobne razmene dobrote, ali da li je zaista moguće da su i protiv vakcinacije? Možda im je tada drago što smo i mi vakcinisani, zajedno sa većinom unutrašnjih neprijatelja. Ne znam, ne mogu da objasnim o čemu se radi. Ali ovo je sigurno istorijski događaj. U našoj zemlji, gde je moderna istorija uglavnom oblik prefinjene zlobe, sve će se učiniti da se zaboravi. Ali ne računajte na mene da ću zaboraviti. Pamtiću, ne samo privatno. I da, naravno da sam zahvalan građanima Srbije koji su ovo omogućili. Ali stvarno me zanima ko je u Srbiji došao na ideju da strancima omogući besplatnu i besplatnu vakcinaciju, pod istim uslovima kao i građani Srbije.

U hrvatskim medijima se po pravilu tome pripisuju neki vrlo neodređeni, zapravo neobjašnjivi motivi Aleksandra Vučića i Vlade Srbije. Nije mi lako da to razumem, priznajem. Kakav bi interes imao čovek za činjenje očiglednog dobra ako se svako dobro u nama brzo zaboravi i još brže predstavi kao zlo. Ali nešto drugo dobro razumem: strategija vakcinacije u Srbiji je zapravo jedina smislena i značajna strategija imunizacije pre covid-19.

Bolest, koja se prenosi sa usta na usta i sa nosa na nos, ne može se zaustaviti izgradnjom severnokorejskih zidova ili vakcinisanjem privilegovanih elita. Svi se moraju vakcinisati, uključujući sve komšije, odnosno komšije, a posebno oni koji imaju naviku da svrate. Državne granice i pasoši ne impresioniraju ono što se prenosi od usta do usta i od nosa do nosa. Iskreno, nemam pojma da li je to baš ono što je neko u Srbiji razumeo i da li je to projekat nešto inteligentnijeg epidemiologa, statističara, matematičara, koji razume nešto što mi je jasno, matematički kreten, ali činjenica je da se u Srbiji vakcine tretiraju na jedini ispravan način. Umesto da ih zadrže i blokiraju, kao što se to radi u SAD, Velikoj Britaniji i delovima Evropske unije, u Srbiji se vakcinišu svi koji bi mogli da prenesu zarazu. Kao što vakcinacija nije hir ili glupost nas vernika vakcina, tako ni vakcinacija ne može biti privilegija elite, kao što je to bilo u Hrvatskoj početkom aprila 2021. godine, niti privilegija državljanstva kao u Bajdenovom i Džonsonovom carstvu. Virus je poput revolucije: mutiraće tamo gde nema vakcina, a zatim ubiti one koji su vakcinisani na štetu siromašnih. Samo solidarnost štiti od onoga što se prenosi s usta na usta.

Hvala Srbiji na antitelima. Moja, i svi oni koje je vakcinisala, sa kojima udišem isti vazduh.