Pomozite, gladni smo!
Teško bolestan Dragan Nikolić (64) i njegova ćerka, studentkinja Natalija (21) žive od socijalne pomoći u jako teškim uslovima.
Privatna arhiva
Dragan Nikolić je samohrani otac dvadesetjednogodišnje Natalije sa kojom, zbog bolesti koje su ga zadesile, živi bez posla u jako teškim uslovima. Njegovu ćerku, odličnu studenkinju Filološkog fakulteta u Beogradu, i njega ostavila je supruga kada je Natalija bila beba od šest meseci.
Najbliži ne žele da pomognu!
Natalija i njen otac podršku i pomoć imaju samo od njenih drugarica:
- Imam strica i još rođaka u Kladovu. Oni su malo pomagali ranije, ali od kako sam odlučila da studiram albanski jezik, više ne žele. Ovaj jezik sam zavolela još u osnovnoj školi, ali su oni mislili da će me želja proći - kaže Natalija, a njen otac doadje da bi mu značilo kada bi najbliži hteli da mu pošalju bar 1.000 dinara mesečno za lekove:
- Nije ni moj brat u zavidnoj finansijskoj situaciji, ali rade i supruga i on, pa mogu bar nešto malo da učine za nas, a oni neće ni da se jave.
Dok je bio zdrav, do 2007. godine, ovaj čovek je radio po ceo dan kako bi svom detetu i sebi obezbedio pristojan život. Od tada je imao četiri infarkta, zbog čega mu je ugrađen stent, moždani udar i operaciju debelog creva. Sada je sposoban samo da obavlja nužne potrebe. Žive od socijalne pomoći od 11.800 dinara, jedan obrok uzimaju iz narodne kuhinje. Češće su gladni, nego siti.
- Osećam se grozno zbog situacije u kojoj se nalazimo. Stalno sam opterećen i brinem, jer ne vidim izlaz. Nataliji sam 21 godinu bio i mama i tata, znam koliko smo truda uložili da opstanemo, a sada nas ovo zadesilo. Ona je dosta samostalna, ali me ubija pomisao da će možda ostati sama, a ja u nekom prihvatilištu. To bi nas ubilo. Ali sve vodi ka tome... Pred njom je život, a meni se bliži kraj- sa tugom u glasu priča nesrećni otac i dodaje:
- Godinu dana nosim kesu, jer sam operisao debelo crevo. Doktori su mislili da imam rak, ali se ispostavilo da nemam i da je zahvat bez razloga urađen. Sada ne smeju da me operišu i da sve vrate na svoje mesto, boje se da mi srce neće izdržati. Čekam mišljenje kardiologa.
Nataliji bi se svet srušio kada bi ostala bez oca:
- Najbitnije mi je da tati obezbedimo lekove, da ne bi trpeo bolove i još više ugrozio zdravlje. Od ostatka novca, jedan mesec platimo stan, sledeći račune i tako uvek nešto dugujemo. Za hranu i ostale potrepštine, ako nešto preostane - iskrena je ova devojka, koja je zbog života koji je vodila veoma povučena:
- Od svoje druge godine sam ostajala sama u stanu jer je tata morao da radi. Bila sam mnogo plašljiva, sve vreme sam bila zaključana. Bilo je momenata kada sam ostajala i bez hrane, pa tata donese kad dođe kući - kaže Natalija, a Dragan dodaje:
- Radio sam i noćne smene i tada mi je bilo najteže. Odlazio sam na posao posle ponoći i ostavljao Nataliju samu. Inače je spavala sa mnom u krevetu i celu noć me je čvrsto držala za ruku. Kada sam trebao da ustanem, polako bih se iskrao da ona ne oseti, ali ona bi primetila. Mnogo puta nisam stigao ni do stanice, a ona bi me zvala i kroz plač mi govorila: “Tata, molim te, vrati se! Plašim se, plašim se...“ Srce mi se cepalo i svašta mi je prolazilo kroz glavu.
Zbog jeftinije stanarine, stalno su se selili i nisu mogli da steknu neke prijatelje na koje bi se oslonili. Dragan se, nakon što ga je žena ostavila, nikada nije oženio:
- Niko neće bedu i sirotinju, a još kada imaš dete... Pokušao sam vezu sa jednom koleginicom sa posla, ali nije uspelo. Navikao sam sve sam da radim. Poslednjih nekoliko godina Natalija sve radi, kuva, pere čisti... Nikada ona nije htela otvoreno da priča kako živimo, a verovatno ne bi ni sada da ja nisam ovoliko loše. Stalno šalje biografije za posao. Svi obećavaju, ali nikako da se nešto ostvari. Ona, pored Albanskog, govori Engleski, Italijanski, Rumunski - kaže on i iako nikada nije, sada je prinuđen da moli za pomoć:
- Ne znam kome da se obratim. Kada bi nam država dala bar neki kontejner, da ne moramo više da plaćamo stan 70 evra. Ako treba, Natalija će ga otplaćivati kad se zaposli. Ne možemo više.
Natalija ranije nije osećala potrebu za majkom, ali sada je drugačije:
- Nikada nisam osetila šta znači imati majku, navikla sam da živim sa jednim roditeljem i to mi je bilo normalno. Što sam starija, sve više shvatam koliko bi mi značilo da sam je imala pored sebe, da me posavetuje, nauči stvarima koje samo majka ćerku može da nauči - sa setom priča ova devojka koja je majku upoznala tek kada je napunila 18 godina:
- Moja mama živi u Federaciji. O njoj sada brine centar za socijalni rad, jer je psihički obolela. Mnogo sam se razočarala kada sam je upoznala.
Svi koji žele da pomognu ovoj porodici mogu da se jave našoj redakciji.
Natalija želi da izmiri Srbe i Albance
Ova devojka je albanski jezik i kulturu zavolela slušajući muziku u osnovnoj školi:
- Imam dosta prijatelja Albanaca i činim sve što mogu da povežem naš i albanski narod. Odlazim na seminare u Prištinu. Tamo promovišem naš narod, a ovde albanski. Tata nije nacionalista i uvek me je podržavao. Volela bih da radim bilo koji posao kojim bih mogla da izmirim ove dve zavađene države.
Dragan želi da donira organe
Iako sada ne može da pomaže ljudima zbog lošeg zdravlja i finansijske situacije, Dragan želi da, pored divne ćerke, ostavi još nešto za sobom:
- Razgovarao sam sa doktorom i želim da nakon smrti zdrave organe doniram i spasem nekome život. Trenutno ne mogu nikome da pomognem, ali ovo je način da uradim nešto dobro i na neki način nastavim da živim.